Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić u intervjuu za „Naše mesto“ ukazuje na alarmantnu situaciju kada su u pitanju prava radnika u Srbiji, jer im, kako kaže, posao nije siguran, zakon je pravljen „po meri kapitala“, zamenjivi su i postali su „jeftina radna snaga“.
Dok su u Evropi u poslednjih pola veka unapređivali radno pravo, dotle smo mi, počev od 2000, ušli u fazu najtvrđeg liberalnog kapitalizma u kojoj se radnici tretiraju kao svaka druga vrsta troška.
S obzirom na to da ASNS ima mnogo članova koji su zaposleni u javnim preduzećima i lokalnim samoupravama, kakva su iskustva – koji su problemi, odnosno prednosti rada u ovim službama?
Danas, nažalost, nigde nije dobro raditi u Srbiji jer je prosečna plata neznatno viša od 400 evra, a minimalna 210. Međutim, ako je birati, mnogo je bolje biti u javnom preduzeću nego u fabrici, trgovini ili građevinarstvu. U javnim preduzećima plate su veće. Radnik sa Ugovorom o radu na neodređeno vreme mnogo je zaštićeniji. Teže se daje otkaz nego što je to slučaj u privatnom sektoru. Po pravilu, radnici iz javnih preduzeća dobijaju velike otpremnine. Nisu retki slučajevi da učestvuju u podeli dobiti, što je za Srbiju neverovatna pojava. Zaposleni ovde imaju mnogo bolje kolektivne ugovore, veća prava, humaniji odnos. Sve ono što smo imali, pa izgubili, sa promenom društvenog sistema i uvođenjem liberalnog kapitalizma, u određenoj meri još imamo u javnim preduzećima.
Imate li podatak koliko je članova Vašeg sindikata zaposleno u državnoj službi, a koliko u privatnom sektoru?
ASNS je nastao 1996. na inicijativu Nezavisnog sindikata metalaca Srbije. Samim tim, mi smo više „okrenuti“ proizvodnim industrijskim radnicima, koji i danas čine većinu u sindikatu. U privatnom sektoru imamo 65 odsto članova, ostalih 35 odsto su u državnoj upravi i drugim granama privrede.
Kakva su iskustva kada se praksa u administraciji uporedi sa pravima zaposlenih u privatnim firmama kod nas?
Ako izuzmemo novu klasu partijskog kadra, što je posebna tema, svi radnici u Srbiji se nalaze u nezavidnom položaju, verovatno – najgorem u poslednjih sto godina. Zakon o radu je stvorio takav pravni ambijent, to je prvi razlog, a drugi je zvanična državna politika gde se niske zarade promovišu kao osnova razvoja.
Generalno, u privatnim firmama se krši pravo na sindikalno udruživanje. Neretko sindikalni lideri dobijaju otkaze i premeštaju se na lošija i manje plaćena radna mesta. Retko zaključuju kolektivne ugovore. Donose se opšti akti kojima se utvrđuje veliki broj odredbi o obavezama zaposlenih. U isto vreme se krše odredbe opštih akata kojima se utvrđuju prava zaposlenih, kao što je prekovremeni rad. Često se ne poštuju ni minimalna prava zagarantovana Zakonom o radu.
S druge strane, u gotovo svim javnim preduzećima i lokalnim samoupravama zaposleni se udružuju i deluju preko sindikata. Najčešće imaju zaključene kolektivne ugovore gde obezbeđuju šira prava i veći obim od prava koja su im zagarantovana zakonom (na primer, visina cene rada, veći koeficijent za obračun zarada, veći broj dana odmora). Zaposleni preko sindikata mogu da utiču i daju mišljenja prilikom donošenja pravilnika, kojima se uređuju prava zaposlenih.
Dokle se stiglo sa usklađivanjem prava radnika sa praksom u evropskim zemljama?
Još će puno vode proteći Savom i Dunavom dok se prava naših i evropskih radnika barem malo izjednače. Mi se još borimo za one „tri osmice“, za koje su se borili čikaški radnici. Kod nas su još problem redovne isplate zarada, uplata poreza i doprinosa, plaćanje prekovremenog rada, godišnji odmori, regres. Dok su u Evropi u poslednjih pola veka unapređivali radno pravo, dotle smo mi, počev od 2000, ušli u fazu najtvrđeg liberalnog kapitalizma u kojoj se radnici tretiraju kao svaka druga vrsta troška. Naš Zakon o radu je definitivno po meri kapitala. NJime su umanjena prava zaposlenih, a Srbija je postala država jeftine radne snage. Sa takvim zakonom nestaju osnovni elementi dostojanstvenog rada.
Navedite neki primer kako se određeni problem radnika rešava u Evropi, a kako kod nas.
Puno je primera koji idu na štetu srpskog radnika. Evropa je mnoge stvari rešila neuporedivo bolje. Za Evropu je nezamislivo da radnik radi, a ne prima platu. To može uraditi jedan mesec, ali posle toga će doći nadležni i preduzeti potrebne korake. U Evropi radnik koristi godišnji odmor po slovu Zakona, kod nas – kada gazda kaže i onoliko koliko on misli da je potrebno.
Prekovremeni rad se plaća, a kod nas se dobijaju slobodni dani koji se onda nikada ne iskoriste. U našoj zemlji rad na određeno vreme i lizing-rad postaju dominantni oblici. Ovim se stvara armija zaposlenih koji nemaju nikakvu sigurnost, niti mogućnost da planiraju svoj život. Za razliku od EU radnika, naša je radna snaga jeftina i zamenjiva roba prema kojoj se mnogi poslodavci i ophode tako, pod parolom „ako ti nećeš, ima ko hoće”. Rad preko Agencija za posredovanje (lizing-rad) u zemljama EU je limitiran i ne može da prelazi 20 odsto unutar industrijske grane. Kod nas nema nikakvog ograničenja.
Kako komentarišete ocene da su i sindikati u Srbiji razjedinjeni, da radnici ne mogu da nastupe jedinstveno, pa se i 1. maj kao Praznik rada radije obeležava uz roštilj, nego na ulicama?
Sindikati su deo države i društva. Ako u državi ne funkcionišu institucije, ne mogu ni sindikati. Kod nas je bitnije sačuvati privilegovane pozicije – iako određeni sindikati nemaju nikakav rezultat, nego to što radnicima nikada nije bilo gore. Ovakvo stanje u potpunosti odgovara državi, jer ima izuzetno kooperativne socijalne partnere sa kojima lako nalazi zajednički jezik. U ovakvoj situaciji nema zajedništva, nema delovanja, nema poverenja zaposlenih. ASNS čini sve da opravda poverenje članstva. Radimo ono zbog čega smo osnovani. Vršimo pritisak na državne organe da se, pre svega institucionalno i zakonski, reguliše status i položaj sindikata na drugačiji način nego sada. Sistematsko rešenje je preduslov za efikasniji rad sindikata.
Piše: Danijela Ćirović
