Svaka stranka želi da pobedi na izborima, pa će često predlagati mere koje kratkoročno zadovoljavaju potrebe građana. Nema „političkije“ stvari od budžeta jedne zajednice.
Bio je predsednik opštine Paraćin 16 godina, od 2004. do 2020. godine. Godinama je predvodio Stalnu konferenciju gradova i opština. Proglašavan je za reformatora godine, dobijao je priznanja za transparentan rad opštinske uprave i promovisanje odgovornosti za javno izgovorenu reč. Uključivao je građane u javne rasprave i organizovao direktne sastanke sa njima u svih 35 sela i naselja opštine, kojima se odazivalo i do 15 odsto stanovnika. Zbog svega navedenog, portal Naša mesta je od Saše Paunovića potražio odgovore na pitanja vezana za izazove izrade lokalnog budžeta i participacije građana u odlučivanju na lokalu.
NM: Koji su najveći izazovi kad je reč o izradi lokalnog budžeta – iz Vašeg iskustva i iz iskustava gradonačelnika sa kojima ste sarađivali I razmenjivali informacije?
Paunović: Najveći izazov je pronaći način da se sprovedu poslovi koji su u javnom interesu i kojim se rešavaju veliki i dugoročni problemi građana, a da zbog toga ne izgubite prve naredne izbore.
Šalu na stranu, budžet u načelu odgovara na tri „izazova“.
Prvi izazov je zahtev korisnika – na primer, škola, ustanova, javnih preduzeća da im se povećaju stalni troškovi. Svaki korisnik budžeta želi da ima više sredstava, time veću slobodu delovanja, pa i uspešnost. Posao gradonačelnika je da proceni, koji su od tih zahteva opravdani, a koji ulaze u zonu luksuza i da odredi na koliko sredstava će koji korisnik moći da računa. Ako ste suviše strogi, pa u nekoj školi zakaže grejanje jer niste odobrili zamenu kotla, eto problema. Ako ste suviše blagi, korisnici počnu da troše dragocena sredstva na lepe, ali objektivno nepotrebne stvari.
Drugi izazov je zahtev građana koji žele da se reše različiti komunalni problemi. Nema para za sve zahteve, pa morate ponovo da pronađete meru, da procenite šta je zaista važno. Ako ste suviše strogi, pa ne odobrite sredstva da se pročisti nekakav odvodni kanal, padne kiša, napravi štetu, to je već ozbiljan problem, pa i odgovornost. Ako ste suviše blagi, pa popustite zahtevu da se izgradi još jedno dečije igralište, iako slično postoji stotinak metara dalje, na kome se za mesec dana niko neće igrati, eto optužbi da ste korumpirani i da trošite pare na nepotrebne stvari.
Treći izazov možemo nazvati „izazovom struke“. Dolazi kao zahtev profesionalaca iz službi, a to je i ono zbog čega ste zapravo postali gradonačelnik – rešavanje dugoročnih, ozbiljnih problema zajednice, kao što je recimo dugoročno rešavanje pitanja vodosnabdevanja ili opremanje poslovne zone. Potrebno je dugoročno planiranje, rešavanje imovinskih odnosa, izrada dokumentacije. Radovi se često „protegnu“ na dva ili tri mandata dok se ne vide rezultati. A na kraju je taj rezultat, da kad se odvrne česma teče voda. Ništa posebno, zar ne? Da niste to sve uradili, grad u kome živite bio bi u agoniji tokom svake suše i život bi bio nesnošljiv za stanovnike. Građani međutim nikad neće osetiti, ni razumeti kakav je to strašan problem izbegnut, ali vi to znate. Neće zbog toga za vas opet glasati, jer izbegnuti problem je nevidljiv. Ali zato ste se kandidovali.
Taj „treći izazov“ je svrha bavljanja politikom i izvor zadovoljstva za one koji se iz iskrenih pobuda bave političkim pozivom.
Ako ispunite samo prva dva zahteva, imate šanse na izborima, ali već na sledećim vas čeka ozbiljan izazov. Ako se bavite samo trećim, izgubićete prve naredne izbore.
Ako nađete formulu da prvi i drugi zahtev budu uglavnom ispunjeni i uspešno objasnite zašto se nije moglo svemu izaći u susret, pa još nagovestite da će i to doći na red uskoro – i tog se obećanja držite, a rešite bitne stvari iz trećeg zahteva – možete se nadati da ćete duže vreme, uspešno i stabilno voditi poslove u lokalnoj samoupravi.
NM: Koliko su lokalni budžeti održivi?
Paunović: Prosečna opština može bez problema da funkcioniše sa prosečnim budžetskim prihodima, naravno ako nema neke ogromne “nasleđene” probleme. Održivost prosečnog budžeta ne bi trebalo da bude veliki problem.
Problem su sredstva za investicije, ponegde to mogu da budu i preveliki nepotrebni troškovi (zaposleni bez potrebe, neka vanredna socijalna davanja).
Naravno u današnje vreme veliki problem je i centralizacija i prilično opskurno odlučivanje o tome gde će biti usmerena državna sredstva.
NM: Ima li politizacije prilikom formiranja budžeta lokalnih samouprava?
Paunović: Pitanje je šta se podrazumeva pod “politizacijom”. U suštini budžet usvajaju i predlažu političari koji su se kandidovali na izborima, a koje su predložile političke stranke. Načelno, te stranke morale bi da imaju neki program rada koji su predložile građanima. Sve je to politika i naravno da kad je većina u skupštini koaliciona dolazi do diskusije oko toga šta su priroriteti, jer sredstva nikad nisu dovoljna za sve što se želi. Neretko postoje diskusije o priroritetima i unutar pojedinačnih stranaka.
Svaka stranka želi da pobedi na izborima, pa će često predlagati mere koje kratkoročno zadovoljavaju potrebe građana. Nema „političkije“ stvari od budžeta jedne zajednice. Ovo sve važi za normalne političke okolnosti, kada se takmiče stranke i lokalni programi.
Ukoliko pod „politizacijom“ smatrate nesvrsishodno trošenje budžetskih para za neku vrstu „kupovine glasova“, „podilaženje biračima“, kroz na primer skupe koncerte u izbornoj kampanji o opštinskom trošku, toga svakako ima.
Brana takvom ponašanju i rasipanju para su slobodni mediji, slobodni građani, organizacije koje prate postupanje sa budžetskim sredstvima pri čemu mislim i na državne institucije kakva je Državna revizorska institucija, ali i udruženja građana, kritička javnost.
NM: Kakav je bio efekat uključivanja građane u proces odlučivanja u budžetu?
Paunović: Uključivanje građana u odlučivanje u budžetu je proces u kome građani edukuju političare o tome šta su zapravo prioriteti zajednice obično na „mikro“ nivou jednog naselja, a političari upoznaju građane sa problemima u radu instucija o kojima oni često nikad ništa nisu čuli. To je proces kroz koji se ispunjavanjem dogovorenog („obećanog“) od strane lokalnih institucija koje učestvuju u procesu rađa poverenje koje rezultuje dugoročnom saradnjom u obostranom interesu.
Građani dobijaju rešene probleme, na koje niko godinama nije obraćao pažnju – jer često nije ni imao informaciju da postoje. Ako ne dobiju „rešen problem“, dobiće iz prve ruke objašnjenje zašto se neki problemi ne mogu brzo rešiti ili se ne mogu uopšte rešiti sa lokalnog nivoa.
Političari, a i zaposleni u opštinskim službama, kada prvi put održe zbor u nekom naselju, saznaju za dugogodišnje probleme građana, o kojima ih niko nikad nije informisao. Službe su ih jednostavno zanemarivale ili ih smatrale nebitnim, iako su za rešavanje potrebna minimalna sredstva i trud.
Na kraju, izborni efekat je bio odličan. Bez te vrste saradnje sa građanima kojom je produbljivano poverenje i uspostavljan direktni kontakt, ni ja, ni članovi mog tima ne bismo dvadeset godina u kontinuitetu radili ove poslove.
Na kraju, da se opet našalim, efekat je za mene bio takav da sam na kraju poslednjeg mandata imao u glavi sve neasfaltirane sokake u svim selima, svaki imovinski problem u svakoj ulici u prigradskim naseljima, svaki bujični potok na svakom brdu, što kad prestanete da se bavite profesionalno lokalnom politikom predstavlja ozbiljnu količinu znanja o temama koje nemaju veliku vrednost na tržištu rada.
NM: Prilikom formiranja budžeta, koliko ima prostora da se JLS bave strategijom razvoja opštine?
Paunović: Poslove koji tek dugoročno, kroz niz malih koraka, daju rezultat, najteže je sprovoditi. Prostora naravno ima. Rešavanje strateških problema nije uvek samo pitanje količine para. Na početku su vam potrebni ljudi koji razumeju probleme, imaju znanja, da postavite planove na pravi način. Zatim sledi mukotrpan proces planiranja, izrade dokumentacije, rešavanja različitih, na primer imovinskih odnosa. Sve to traje godinama, a i košta.
Uglavnom se na kraju ispostavi da nije bio problem u količini raspoloživih para, jer svaka opština danas ima dovoljno sredstava da deo izdvoji za strateške i dugoročne poslove, već u volji političara da se bave dugoročnim aktivnostima koje će dati rezultat tek u nekom narednom mandatu.
Srećni su građani onih opština u kojima postoji kontinuitet aktivnosti, gde su službe u stanju da i novim političkim garniturama posle političkih promena objasne zašto se nešto radilo i još nije završeno i zbog čega tim putem treba nastaviti.
