Direktor Lekarske komore Srbije (LKS) dr Milan Dinić u razgovoru za „Naše mesto” kaže da je jedan od vodećih problema u domaćem zdravstvu centralizacija usluga, kao i da će se država tek u narednim godinama suočiti sa problemom „starosne strukture lekara“.
Gde su najveći problemi u srpskom zdravstvenom sistemu danas i kako to, po Vašem mišljenju, rešiti, naročito kada su u pitanju domovi zdravlja u unutrašnjosti Srbije, odnosno mogućnosti koje imaju i pacijenti i lekari na lokalu?
Kao jedan od vodećih problema u zdravstvu, ujedno i uzroka obimne liste čekanja na zdravstvene preglede, LKS prepoznaje centralizaciju zdravstvenih usluga, posebno u ustanovama u Beogradu. Svake godine pojavljuju se novije, savremenije medicinske procedure koje su dostupne samo u određenim ustanovama koje, sa druge strane, imaju ograničene kapacitete i resurse i ne mogu odjednom da prime sve kojima je potrebno lečenje po najsavremenijim metodologijama. Upravo zato, LKS stalno ukazuje na to da je od velikog značaja da pokušamo da standardizujemo zdravstvene usluge na nivou čitave Srbije, kako bi medicinska procedura koja postoji na određenoj klinici u Beogradu, bila dostupna i u drugim gradovima, što bi sigurno doprinelo smanjenju broja ljudi na listama čekanja.
Kakav je značaj odnosa zdravstvenih ustanova sa lokalnim vlastima u poređenju sa republičkim? Šta mogu opštine i gradovi da učine da bi se poboljšali uslovi lečenja na lokalu, kako iz ugla pacijenta, tako i lekara?
Lekarska komora Srbije se, sa svoje strane, trudi da utiče na poboljšanje problema broja i starosne strukture lekara na najvišem mogućem nivou, ali aktivna delovanja lokalne samouprave mogu da imaju veliki i pozitivan uticaj u toj oblasti, što je već prepoznato u svim zemljama Evropske unije. Jedna lokalna sredina najbolje zna koji su njeni problemi. Unutrašnje migracije lekara se dešavaju svuda u svetu, ali moramo da budemo svesni toga da ne možemo svi da živimo u velikim centrima i da moramo da iznalazimo načine kako da određeni broj ljudi zadržimo u njihovim rodnim mestima, a da im pritom omogućimo zadovoljavajuće i dostojanstvene uslove života. U tom pogledu, raduju nas i najave koje dolaze iz Vlade Srbije o ulaganju milijardu evra u zdravstveni sistem Srbije u naredne tri godine.
Istakli ste da u Srbiji ima 30.000 lekara, ali se smatra da na 1.000 stanovnika dođe dva i po lekara. Da li je to dovoljno i da li državi fale lekari?
Prema našoj evidenciji, Srbija ima 30.000 lekara koji imaju licencu za obavljanje zdravstvene delatnosti, odnosno imamo 264 lekara na 100.000 stanovnika. Ako se tu uključe svi lekari – privatnici, nezaposleni, radno aktivni penzioneri, odnosno svi koji imaju licencu – imamo prosek od 400 lekara na 100.000 stanovnika. Prema svim evropskim standardima, taj broj je dovoljan, ali problemi koji nastaju u praksi ukazuju da u pojedinim zdravstvenim ustanovama nedostaju lekari, posebno specijalisti, i da postoji potreba za unapređenjem organizacije zdravstvene službe. Do deficita određenih specijalista u nekim gradovima dolazi i zbog nejednake distribucije lekara na celoj teritoriji zemlje, jer većina gravitira ka većim centrima u kojimasu i univerziteti. Problem deficita specijalista posebno je vidljiv kad se napravi projekcija deset godina unapred.
U medijima je nedavno objavljen podatak da prosečan lekar u Srbiji ima oko 52 godine. Šta je sa mlađima, ako se zna da samo na Medicinskom fakultetu u Nišu, na primer, svake godine oko 50 studenata diplomira u roku ili da fakultet u Beogradu godišnje upiše oko 500 studenata, od kojih polovina završi studije na vreme?
Starosna struktura lekara u Srbiji predstavlja problem sa kojim ćemo se tek suočiti u narednim godinama. Ono što je važno znati u tom smislu jeste činjenica da u Srbiji trenutno imamo 1.500 nezaposlenih lekara opšte prakse i nijednog nezaposlenog lekara specijalistu, što je svojevrstan apsurd nastao zbog perioda zamrznutih specijalizacija. Postojao je, naime, period od čak devet godina tokom kojih lekari opšte medicine nisu mogli da specijaliziraju i to je danas rezultiralo time da nemamo dovoljan broj specijalista u određenim oblastima.
Sa druge strane, imamo veliki potencijal koji bi trebalo da se iskoristi, jer postoji 9.000 lekara opšte medicine koji mogu da upišu specijalizacije tačno za oblasti koje su sada, ili će za pet do deset godina biti, deficitarne. Upravo je to projekat na kome radimo u poslednjem periodu i na kome insistiramo. Neophodno je da se kroz uspostavljanje trajne saradnje LKS sa Ministarstvom zdravlja, Institutom za javno zdravlje Srbije, Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, kao i medicinskim fakultetima univerziteta u Srbiji, pristupi izradi dugoročne strategije.
PIROT – PRIMER DOBRE PRAKSE
Grad Pirot je, recimo, od strane Lekarske komore Srbije prepoznat kao primer dobre prakse zbog brojnih programa koje grad finansira ili je finansirao, a koji se tiču unapređenja zdravstva na lokalu, poput stručne prakse za mlade lekare i drugih programa. Grad je, na primer, 2016. godine raspisao konkurs za dodelu sredstava za finansiranje deficitarnih volonterskih specijalizacija nezaposlenim lekarima.
Postoje informacije da se godišnje izda 300 do 400 sertifikata našim doktorima koji odlaze u inostranstvo. Da li to znači da Srbiji maltene čitava generacija mladih lekara ode iz zemlje?
Nijedna institucija u Srbiji, pa ni Lekarska komora Srbije, nema precizne podatke o broju lekara koji godišnje napuste zemlju. Podaci LKS o broju sertifikata dobre prakse, koji se izdaju lekarima radi zaposlenja u inostranstvu, ne mogu da se koriste kao pokazatelj broja lekara koji se iseljavaju, jer se ti serifikati izdaju i lekarima koji odlaze na privremeni rad u inostranstvo – obično u BiH, Crnu Goru, ali i neke druge zemlje. Neke naše procene su da, od oko 800 sertifikata dobre prakse, koje LKS u proseku izda na godišnjem nivou, polovinu lekari traže zbog iseljenja, ali nemamo podatak ko je od onih koji su tražili tu potvrdu zaista i napustio zemlju.
INTEGRACIJA PRIVATNIKA
Privatni sektor u zdravstvu raspolaže značajnim kapacitetima koji mogu da doprinesu podizanju kvaliteta zdravstvenih usluga kroz dalje približavanje konceptu integracije državnog i privatnog zdravstvenog sistema u Srbiji. Uspešni projekti u tom pravcu do sada su bile operacija katarakte, vantelesna oplodnja i hiperbarična terapija, gde je uključena privatna praksa da bi se liste čekanja za te vrste intervencija smanjile. Značajan udeo na listama čekanja imaju dijagnostičke procedure. Primera radi, na dijagnostički pregled skenerom i magnetnom rezonancom trenutno čeka više od 12.000 ljudi. Uključivanje postojećih kapaciteta privatnog sektora u segmentu dijagnostike, kroz integraciju privatnog u državni zdravstveni sistem, dovelo bi do značajnog smanjenja vremena čekanja na određene preglede.
Pomenuli ste i privatnike. Kakva je situacija kod nas u tom pogledu, ima li naznaka da će i privatni lekar biti u mogućnosti da pacijentu, primera radi, otvori bolovanje?
LKS se zalaže za to da lekari koji rade u privatnoj praksi dobiju sva prava koja su im trenutno uskraćena. Najčešći primeri problema sa kojima se lekari, ali i pacijenti, susreću u praksi, a koji bi se otklonili boljom integracijom privatnog sektora sa državnim, jesu priznavanje bolovanja i uputa izdatih u privatnoj praksi, kako pacijenti ne bi bili prinuđeni da po iste papire idu i kod državnog lekara. Takođe, integracijom privatnog zdravstvenog sektora u Integrisani zdravstveni informacioni sistem došlo bi se do preciznih, potpunih podataka o pacijentu koji je određene usluge već dobio u privatnom sektoru, čime bi se sprečilo da iste medicinske procedure obavlja više puta. Ne treba posebno napominjati da bi doprinos kvalitetu lečenja pacijenata uvidom u kompletnu medicinsku dokumentaciju bio nemerljiv. Ono što je pozitivan pomak u tom pravcu su planirane zakonske izmene koje se odnose na prava privatnih lekara.
Piše: Danijela Ćirović
