FLAŠIRANJE I PRIVATIZACIJA DO POSLEDNJE KAPI?

Milion i osam stotina hiljada građana EU potpisalo je peticiju kojom se traži da voda bude jasno definisana kao ljudsko pravo, ali Evropska komisija nastavlja da zagovara privatizaciju

Uprkos peticiji koju je potpisalo milion i osamsto hiljada građana Evropske unije (EU), kojom se traži da voda bude definisana kao ljudsko pravo, a ne roba, Evropska komisija (EK) je u svom najnovijem dokumentu opet podržala privatizaciju vode. Učinila je to na indirektan način „propustivši da definiše vodu kao ljudsko pravo, čime je ostavila slobodan prostor za tumačenje korporacija po kojima je voda roba kao i svaka druga.

Evropska komisija zagovara ideju da voda bude roba umesto ljudsko pravo, iako je svet suočen sa humanitarnom katastrofom planetarnih razmera. Prema podacima Ujedinjenih nacija (UN) 36.000 ljudi umire svakog dana zbog nedostatka pijaće vode ilizbog toga što su pili zagađenu vodu. Procenjuje se da milijardu i po ljudi nema pristup vodi. Isti izvori kažu da 2025. godine dve trećine svetskog stanovništva neće imati pristup pijaćoj vodi.

Ucenama do privatizacije

Evropska Unija i dalje pritiska javna preduzeća, posebno u Grčkoj i Portugaliji da privatizuju izvore i distribuciju vode. To su i donedavno činili preko famozne „Trojke” sastavljene od jednog službenika Evropske komisije, jednog službenika Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i jednog službenika Evropske centralne banke.

Od 2013. ova politika nametnuta je Portugaliji i Grčkoj – državama koje su se zbog prezaduženosti i politike štednje našle na kolenima. Privatizovani su vodovodi Atine i Soluna, na primer. Vlada je bila najprostije rečeno ucenjena – ukoliko je htela nove kredite za otplatu prispelih kamata morala je da prihvati sve uslove „Trojke” u paketu.

Ova politika izaziva bes brojnih udruženja građana širom EU tim pre što „Trojku” nikada niko nije demokratski izabrao. Iza nje zapravo stoje korporacije koje vode pravi podzemni rat za tržište vode.

Ko je gazda u EU

Milion i osam stotina hiljada građana EU potpisalo je peticiju kojom se traži da voda bude jasno definisana kao ljudsko pravo. To, međutim, nije omelo Evropsku komisiju da na donekle „zavijen način nastavi da zagovara privatizaciju. Navodno niko ne nameće opštinama da prodaju vodovode – odluka se donosi na lokalnom nivou.

Pristup vodi Ujedinjene nacije već su definisale kao elementarno ljudsko pravo, ali su multinacionale još jednom pokazale ko je gazda u EU. U igri su milijarde evra dobiti. Od privatizacije kupci imaju kolosalne zarade, ali potrošači uglavnom imaju samo štetu. U Portugaliji, na primer, u gradiću Pakos de Fereira gde je javni vodovod privatizovan, za nekoliko godina cena vode skočila je za 400 odsto.

Podzemni rat za vodu

Posle trenda privatizacije 90-ih godina prošlog veka sve je više gradova, regiona i država koji odlučuju da nacionalizuju vodovode. Zanimljivo je da se lokalne vlasti u Francuskoj i Nemačkoj – zemljama koje su prve „testirale“ privatizaciju vode – sada u sve većem broju vraćaju na javni servis. U isto vreme, paradokasalno, velike korporacije nastavljaju svoj „rat do poslednje kapi“, pa vlade ovih država učestvuju u politici EU koja zemlje evropskog juga i dalje indirektno pritiska na privatizaciju.

U pravom „podzemnom ratu“ za privatizaciju najveći igrači su trans-nacionalni giganti za distribuciju vode kao što su kompanije „Suez“  i „Veolija“ sa sedištem u Francuskoj. Tu su i četiri multinacionale koje dele tržište takozvane sirove vode koju flaširaju i zatim prodaju : „Nestle“, „Danon“, „Koka Kola“ i „Pepsi-kola“. Privatizacija se sprovodi na dva plana: prvi obuhvata privatizaciju sirove vode, a drugi privatizaciju usluga – distribucije vode za piće i za sanitarne potrebe.

Loše iskustvo sa privatizacijom vode

Više od 180 gradova i kolektiviteta u 35 zemalja odlučili su da preuzmu kontrolu nad javnim vodovodnim servisom, piše u izveštaju Transnacionalnog instituta. Ovaj izveštaj govori o tome da se iskustvo sa privatizacijom pokazalo definitovno loše uprkos tri decenije dugoj promociji privatizacije i partnerstva između privatnog i javnog servisa.

Uprkos tome što su iza propagande privatizacije vode stajale vlade i međunarodne finansijske institucije, rezultati su bili tako loši da je sve više ljudi na izborima glasalo za one koji su se opredeljivali za ponovnu nacionalizaciju vodovodnog javnog servisa i njegovo vraćanje pod opštinski i komunalni nadzor.

U Francuskoj, koja je najviše privatizovala, nacionalizacija vodovoda postala je takoreći masovna pojava. Ugovor sa privatnim preduzećima raskinuli su veliki gradovi kao Pariz, Grenobl, Ren, Nica, Monpelje i drugi. Velike svetske metropole takođe su odlučile da vrate vodu javnom servisu: Buenos Aires, Johanesburg, Akra, Berlin, Atlanta, Kuala Lumpur i drugi. Prilikom vraćanja vodovodnih sistema opštinskom i komunalnom upravljanju bilo je i problema jer su gradske vlasti morale da plate privatnim vlasnicima procenjenu izgubljenu dobit zbog nacionalizacije kako je to bio slučaj u Indianopolisu u SAD. Vlasti Buenos Airesa dospele su tako pred arbitražni sud iz istog razloga, a opštinske vlasti Berlina, na primer, morale su da isplate visoku sumu privatnim operaterima.

Saradnja, a ne prodaja

Autori izveštaja Transancionalnog instituta kažu da su ovi primeri veoma važni za sve druge gradove jer pokazuju da je moguće izaći iz privatnog upravljanja vodom i to u interesu građana. „Saradnja između javnih servisa – a ne privatizacija – jedini je način da se poboljša snabdevanje vodom svugde u svetu i da se promoviše ljudsko pravo na vodu≫, zaključak je ovog izveštaja.

U periodu između 2010. i 2014. godine skoro da nije bilo novih slučajeva privatizacije vode u nekom velikom gradu u svetu. Pariz mnogi sada ističu kao primer za ugled. Pre deset godina tadašnji gradonačelnik Bertran Delanoe postavio je pitanje troškova za vodu. Pariz je uskoro prebacio usluge privatnih kompanija „Suez≫ i „Veolia≫ na javno preduzeće „O d Pari≫ (Eau de Paris – Voda Pariza).

Cene vode u Parizu pale su ispod nacionalnog proseka. Ostvarena je ušteda od 76 miliona evra u periodu između 2011. i 2015. godine. Umesto da taj novac bude u obliku dividendi prebačen na račune akcionara kako su to radili privatni vlasnici, „O d Pari≫ (pariski vodovod) ga je investirao u poboljšanje usluga i vodovodnog sistema. Poboljšan je besplatan pristup vodovodu, kao i kvalitet vode. Omogućen je pristup vodi čak i u bespravno zauzetim stanovima – takozvanim „skvotovima u kojima najčešće žive beskućnici. Francuska je još 1995. ukinula zakon po kome su korporacije mogle opštinama da ponude novac, izgradnju stadiona, škola i tome slično u zamenu za koncesiju na dug rok za eksploataciju vode. Ova metoda se zvala lobiranje, ali je u praksi zapravo predstavljala najbanalnije podmićivanje lokalnih moćnika.

Kakva je bila logika – koju danas korporacije primenjuju uglavnom u zemljama van EU – najbolje pokazuje primer francuskog grada Tuluza. Tadašnji gradonačelnik 1990. godine dobio je oko 70 miliona evra (tada u francuskim francima) od kompanije CGE u zamenu za koncesiju za distribuciju vode na 30 godina. Hvalio se da su zato gradske finansije u odličnom stanju, a zapravo je ista suma bila naplaćena od potrošača kroz poskupljenje vode.

Slično je bilo i u Lilu gde je grad dobio stadion na „poklon≫, kao i u Monpeljeu gde je grad dobio kongresni centar. Ima i svetlih primera. Slovenija je prva zemlja EU koja je u Ustav unela odrednicu da voda ne može da bude privatno vlasništvo jer predstavlja osnovno ljudsko pravo. Irska je išla još dalje: u ovoj zemlji voda je besplatna za građane.

Voda u flašama

Pijaće vode ima sve manje na planeti, a istovremeno industrijski giganti, kao „Nestle≫ na primer, masovno investiraju u unosnu trgovinu vodom u flašama. „Nestle≫ je poljoprivredno-prehrambena industrijska grupa koja je najjača na svetu. U domenu vode, gde se specijalizovala za prodaju vode u flašama, takođe je broj 1 i drži oko 16 odsto svetskog tržišta.

Tržište vode u flašama počelo je naročito da se razvija osamdesetih godina. „Nestle≫ tada počinje da kupuje brojne fabrike za punjenje flaša u Severnoj Americi i Evropi. „Nestle voters≫ sada je prisutan u skoro 150 država sa svojim brojnim filijalama i markama vode (na pri-mer: Perrier, Vittel, Contrex, Acqua Panna, San Pelegrino). „Nestle≫ je takođe kupio brojne regionalne marke za lokalna tržišta u Poljskoj, Italiji, Španiji, Egiptu, Rusiji, Vijetnamu itd.

Tržište vode u flašama predstavljalo je 1970. tek milijardu prodatih litara. Deset godina kasnije ono se udvostručilo i zatim krenulo eksponencijalno da raste Statistike kažu da je 1999. godine u svetu po glavi stanovnika utrošeno 9 litara vode dok je 2013. utrošeno 27 litara.

Možemo da se zapitamo zašto ljudi kupuju vodu u flašama kada postoji javni servis koji im dovodi vodu u kuću putem vodovoda?

 Dvostruka manipulacija

Švajcarska grana Grupe za globalizaciju i multinacionalne kompanije (ATTAC), koja godinama proučava ekonomsku dimenziju eksploatacije vode u jednoj analizi objavljenoj 2005. godine, procenjuje da je reč o „novoj kulturi trošenja vode iz flaša≫. Po ovoj analizi to je rezultat veoma efikasne i medijski moćne tržišne kampanje čiji je cilj da nas uveri da je reč o vodi koja je „čista≫, sigurnija i boljeg kvaliteta od one iz česme.

Analitičari iz grupe ATTAC u ovome vide „dvostruku strategiju manipulacije≫. Po njima s jedne strane cilj je da se stvori nepoverenje prema pijaćoj vodi iz česme, a sa druge strane da se smanji ugled javnom servisu kakav je vodovod. Po sada već „klasičnoj≫ metodi pošto se o vodovodu stvori loša slika, kao javnom servisu koji je nepouzdan, sledi faza u kojoj se predlaže rešenje za problem – a to je voda u flašama.

U ovoj analizi kao tipičan navodi se primer ulaska „Nestle-a≫ sa flaširanom vodom na tržište u Pakistanu. Nekoliko meseci pre nego što je lansirana njegova voda „Pjur Lajf≫ (Pure Life) – trajala je medijska kampanja o lošoj vodi iz vodovoda i katastrofalnom stanju lokalnog vodovoda.

Voda u flašama duguje svoj uspeh i nutricionističkim kampanjama devedesetih godina koje su optuživale gazirana i zaslađena pića da doprinose dehidraciji, gojaznosti i oboljenjima koja uzrokuju ukazujući na činjenicu da treba piti vodu. Voda u flaši tako je predstavljena kao alternativa zaslađenim i gazi- ranim pićima i počela da se povezuje sa zdravim i sportskim životom. Insistira se na dobrom ukusu vode, njenom sastavu itd.

Lažno rešenje

Potrošača kao da nema ko da podseti da je standardna voda iz slavine bar isto toliko bogata korisnim mineralima kao i voda iz flaše, da su norme i kontrole vodovodne mreže u svakoj iole uređenoj državi najčešće strožije od one kojima podleže flaširana voda. Za kontrolu vode su nadležne i krivično i administrativno odgovorne institucije i potpisani stručnjaci koji su u njima zaposleni.

Štaviše, flaširana voda se najčešće prodaje u plastičnim bocama što je vrsta ambalaže koja ne može da ulije veliko poverenje. Voda u plastici postaje ustajala zbog dugih rokova transporta i skladištenja. Više studija je ovo i potvrdilo što je sasvim logično.

Osim toga svaka plastična ambalaža za hranu i piće sadrži hormonske ometače (bifenole) odgovorne za prerani pubertet ženske dece i ženske telesne odlike kod dečaka. EU je zabranila samo flašice za bebe koje sadrže bifenole, ali ne i ostalu ambalažu štiteći tako interes industrije. Nisu pomogle ni peticije na desetine pedijatara i ostalih stručnjaka.

Sve u svemu, sugestijama i tržišnom propagandom, industrija je uspela da vodu – besplatan proizvod, bez boje ukusa i mirisa – pretvori u komercijalnu robu.

Švajcarski ogranak organizacije ATTAC ukazuje da je masovna prodaja vode u flašama lažno rešenje za humanitarnu katastrofu. Pre svega, cene vode u flašama relativno su visoke zbog čega se izoštravaju socijalne razlike i pogoršava situacija pogotovo u društvima u pojasu južne zemljine hemisfere.

Prosečno domaćinstvo u Francuskoj koje kao pijaću vodu koristi isključivo onu iz flaše, potroši između 200 i 800 evra godišnje.

Takozvana „izvorska voda≫ u Francuskoj se kupuje za 12 centi po litru u supermarketima, a „mineralna voda≫ sa markom košta 50 centi. Treba, međutim, dodati da jedna mala flaša vode kupljena u vozu, na železničkoj stanici ili na aerodromu dostiže cenu od 4 do 5 evra po litru.

Voda iz vodovoda jeftinija je 200 do 300 puta.

Piše: Nataša Jokić