Novi zakon o javnim nabavkama – stari izazovi

Prof. dr Marko Špiler, osnivač i direktor „Centra za menadžment“ – „Centra za menadžment nabavki” i predsednik Upravnog odbora Udruženja naručilaca Srbije za unapređenje obrazovanja

U Srbiji se godišnje prometuje preko 335 milijardi dinara u okviru javnih nabavki, što je oko osam odsto BDP-a, pa je značaj nabavki robe i usluga od strane države i javnih preduzeća nesporan. Osim toga, po svemu sudeći, udeo javnih nabavki u srpskoj ekono­miji bi trebalo da raste u narednim godinama, barem ako gledamo EU, u kojoj one čine celih 20 odsto BDP-a.

Zato donošenje novog, četvrtog po redu, Zakona o javnim nabavkama ima veliku važnost za celu privredu. O tome šta bi mogli da očekujemo u novom zakonu za „Naše mesto” govori prof. dr Marko Špiler, osnivač i direktor „Centra za me­nadžment“ – „Centra za menadžment nabavki” i predsednik Upravnog odbora Udruženja naručilaca Srbije za unapređenje obrazovanja.

Novi Zakon o javnim nabav­kama još uvek nije donet, mada je najavljen u prošloj godini. Šta bi trebalo da donese?

Novi Zakon o javnim nabavkama je, u skladu sa Sporazumom o stabi­lizaciji i pridruživanju, kao i sa Poglavljem 5 pregovora sa EU i Akcionim planom za sprovođenje Strategije razvoja javnih nabavki, trebalo da bude donet do kraja drugog kvartala 2017.

Javne nabavke pred­stavljaju važnu komponentu svake domaće i međunarodne ekonomije i efikasnost sistema javnih nabavki je neophodan za obezbeđivanje uslova tržišnog nadmetanja. Novi zakon bi trebalo da bude apsolutno usklađen sa direktivama EU o javnim nabavkama. Trenutno, dok imamo samo formu nacrta zakona, možemo govoriti samo o tome na koji način će biti definisane izmene, vezano za kri­terijum najniža ponuđena cena, za stručnu ocenu ponuda, nabavku po partijama, ukidanje i uvođenje novih postupaka javne nabavke, izmena ugo­vora, izmena definicije određenih instituta, izmene u domenu zaštite prava, distinkcije naručilaca u klasičnom i komunalnom sektoru.

Nakon finalnog teksta predloga zakona i potencijalne javne rasprave, moći ćemo da definišemo da li će četvrti Zakon o javnim nabavkama olakšati postupanje u sistemu javnih nabavki i učiniti ga efikasnijim, ili ćemo ga doživeti kao „četvrti krug pakla” Danteove „Božanstvene komedije”.

S obzirom da je reč o pri­lagođavanju direktivama EU, da li može predsta­vljati problem za domaću privredu ukoliko se izjed­nače domaći i inostrani dobavljači? Da li je to primereno našem nivou razvoja?

Preferencijali ili prednost za domaće ponuđače bili su definisani direktivama EU o javnim nabavkama, ali i odavno čine integralni deo domaćeg zakonodavstva. Kada govorimo o počecima javnih nabavki na ovim prostorima treba obratiti pažnju na „Zakon o državnom računovodstvu” od 6. marta 1910. godine, sa izmenama i dopunama, koji praktično opisuje sve elemente koje danas definiše Zakon o javnim nabavkama.

Kada govorimo o prednosti za domaće ponuđače u važećem zakonu dosta manje su zaštićeni domaći ponuđači (prihvataju se ponude domaćih ako su do pet odsto skuplje od inostranog ponuđača), a to će biti verovatno ukinuto u skladu sa EU direktivom. A recimo po „Zakonu o državnom računovodstvu” definisano je da se svi materijali za državne potrebe nabavljaju od domaćih ponuđača, a samo ukoliko domaći ponuđači ne mogu da obezbede predmetne materijale isti se mogu nabaviti od stranih ponu­đača.

Takođe, u skladu sa „Zakonom o državnom računovodstvu”, radovi na putevima i železnici davaće se prvo domaćem ponuđaču sa domaćim materijalima. Analogno odredbama o sredstvima finansijskog obezbeđenja, treba istaći da „Zakon o državnom računovodstvu” definiše sigurnost izvršenja ugovora, sa kaucijom od 10 odsto za strane i 5 odsto za domaće ponuđače. Evidentno je da ćemo u skladu sa Zahtevima EU definisanim direktivom morati da izjednačimo domaće i strane ponuđače.

Opširnije u štampanom izdanju