Velike televizorske kutije zamenili su tanki ekrani, pa se u svakom domaćinstvu, pre ili kasnije, nađe bar jedan stari televizor za kantu za đubre. Ali televizor nije za bacanje u kontejner, šumu, reku, pored puta, niti da se skladišti u podrumu, jer ozbiljno zagađuje životnu sredinu.
Tokom prošle godine reciklirano je između 8.000 i 9.000 tona televizora i monitora, što je samo zrnce u gomili elektronskog opada koji zvršava na deponijama zagađujući našu životnu sredinu.
U Udruženju reciklera Srbije objašnjavaju da je prosečan telvizor stare generacije sastavljen od lima, aluminijuma, kablova, plastike, štampane ploče, stakla, olovnog stakla, kondenzatora, drveta, elektronskih topova, bakra i fluorescentnog praha.
– Opasan otpad iz televizora je fluorescentrni prah, olovno staklo, kondenzatori i elektronski topovi. Po zdravlje ljudi najštetniji je fluorescentni prah. Ukoliko se neadekvatno rukuje otpadnim televizorima i monitorima, odnosno dođe do razbijanja katodne cevi, fluorescentni prah je dosta lagan i razleti se svuda po vazduhu. Fluo prah sadrži mnoštvo kancerogenih materija. Jedan od njih je šestovalentni hrom – objašnjavaju u Udruženju.
Kako ove opasne materije ne bi zagadile životnu sredinu, najbolji način da se „otarasimo“ starog televizora je da se obratimo najbližem reciklažnom centru koji će preuzeti stari uređaj.
– Olovno staklo, kondenzatori i elektronski topovi izvoze se u zemlje EU, najčešće u Nemačku. Fluorescentni prah se predaje operateru na tretman u našoj zemlji. Staklo se predaje cementari koja ga umešava sa kamenom u proizvodnji cementa. Drvo se predaje cementarama kao energent. Plastika i štampane ploče se izvoze. Lim i obojeni metali imaju tržišnu vrednost – kažu u ovom Udruženju.
Telegraf.rs
