PUTOVANJE KROZ SRBIJU SA GLIMPSES OF THE WORLD
Danijela Ćirović
Ako biste da sednete pored vodopada, da obiđete nešto od istorijske zaostavštine, da se spustite 80 metara ispod zemlje, i da uživate u bujnoj prirodi, ne časite časa, jer to postaje stvarnost posle samo dva sata vožnje. Upravo sedim u bašti restorana, koja gleda na obilje vode! Što se mene tiče, nema lepšeg mesta da uključim laptop i uz domaću kafu napišem prve redove putopisa iz Despotovca. I sad mi kroz glavu žure slike svega što sam videla u ovih nekoliko dana – vodopad, stalaktiti, proplanci, zidine iz 15. veka…
Impozantne zidine
Plan je bio da prvo obiđem manastir Manasiju, pa da onda provedem par sati u Despotovcu. Put je od grada vodio preko brojnih zelenih proplanaka, a onda vam se ukažu zidine! Štrče iz okolnog pejzaža, impozantne u svoj onoj viševekovnoj stamenosti. Kapija od kovanog gvožđa, mali parking i lučni ulaz između dva glomazna zida – manastir Manasija! Nije mi prvi put da sam ovde, i ponovo sam obilazila ostatke nekadašnje Resavske škole, oduševljeno zaklanjala sunce ne bih li podigla pogled ka vrhu crkve. Kažu, u crkvi je originalan pod iz onog vremena.
Podignete stopala iz poštovanja, pa pomislite: „Pa, ovde su isto ovako koračali i onomad!“
Despotov grad
Jeste li se kad zapitali zašto se Despotovac baš tako zove? Ja nisam do pre neku godinu, da budem iskrena. I toga sam se setila kada sam ovoga puta pokušavala da što bolje uslikam spomenik despotu Stefanu na istoimenom trgu. Jer, kada pogledate okolo, maltene sve nosi ime ili despota ili Resave, čak i banka ili zubarska ordinacija! Simpatičan gradić, možete da obiđete kuću starog mlina, da popijete kafu u pešačkoj zoni u centru, da vidite šarmantnu fasadu biblioteke. I nalazi se na samo 130 kilometara od Beograda, odnosno 115 od Niša.
Kad voda šiklja
Iz Despotovca je lepo obeleženo gde da skrenete ako biste da obiđete i Spomenik prirode „Lisine“, a ovo mora da se vidi. Još petnaestak kilometara, i put vas navede na odvajanje za vodopad „Veliki buk“. Ovaj deo puta (nekih sedam kilometara), nije najsjajniji. Trudite se da ne vozite brzo, i javite se bližnjima pre nego što počnete da se penjete, jer gore nema signala za mobilne telefone ili je on vrlo slab. Prava mala „divljina“. (Ko bi rekao da i takvih mesta još ima!) Toplo preporučujem da autom idete dokle god možete alsfaltom, jer tako dolazite iznad vodopada, i na 300 metara od izvora, odnosno Velikog vrela. Vrelo me je ostavilo otvorenih usta! Ovde samo šiklja sveža, čista voda, bruji ispod drvenog mostića i prelama se preko kamenja, brza nizbrdo.
Nezaobilazni vodopad
Od Veliog vrela staza nastavlja i nizbrdo. Spuštajte se nogu pred nogu pored ograde i gledajte kako se voda i dalje lomi naniže, sa jednog nivoa na drugi. Uz nju se i vi spuštate improvizovanim stepeništem, a na malim odmorištima možete da virnete u onaj brzak sa vaše desne strane. Kad siđete, ponovo idete pored ograde, dok tik uz vas huči brza voda, sva se zapenušala koliko se „zadihala“, preskače kamenje i kvasi mahovinu. Ali gore, još napred, huči još glasnije… Tu sam ostala bez teksta! Zašto sam se tako iznenadila, kada mi nije prvi put da obilazim „Veliki buk“? Zato što sam poslednji put bila ovde u jeku letnjih vrućina, pa je i vode bilo manje zbog visokih temperatura. Sada kao da se tek probudila! Terasi na kojoj sam se prošli put slikala, sada jedva da sam mogla da priđem od prskanja vode i vetra. Obišla sam još par mesta u okolini, ali sam se, evo, vratila da baš ovde napišem tekst.
