Iskustva lokalnih samouprava u kojima su implementirani standardi su takva da je umnogome olakšana komunikacija unutar same organizacije kao i upravljanje dokumentovanim informacijama
Standardi se često poistovećuju sa organizacijom ISO (International Organization for Standardization) koja je sigurno najpoznatija organizacija iz domena publikovanja standarda, ali ne i jedina, a čije su članice nacionalna tela za standardizaciju. U Srbiji je to Institut za standardizaciju Srbije. Takođe se reč standard, po rečnicima, poistovećuje sa proizvodima i njihovim kvalitetom, odnosno standard je nešto što se koristi kao merilo, norma ili model u upoređivanju sa drugim proizvodima. U svakom slučaju to je tačna konstatacija, ali pored standarda za proizvode postoje i oni koji se koriste u metodama ispitivanja, kao kodeksi prakse, oni koji predstavljaju smernice, standardi sistema upravljanja (management) i dr.
Standardi koji su svrstani u grupu upravljanja, management standarda (ISO 9001:2015 – Sistemi menadžmenta kvalitetom, ISO 14001:2015 – Sistemi menadžmenta životnom sredinom, ISO 45001:2018 – Sistemi menadžmenta bezbednošću i zdravljem na radu, ISO/IEC 27001:2013 – Sistemi menadžmenta bezbednošću informacija) i drugi su oni koji se odnose na procese u organizaciji. Sigurno najzastupljeniji u globalnim okvirima je ISO 9001:2015 po kome je, prema podacima ISO komiteta (https://www.iso.org/the-iso-survey.html), preko 1.000.000 sertifikovanih organizacija od strane akreditovanih sertifikacionih tela. Standard ISO 9001:2015 u svakom slučaju predstavlja osnovu za sve koji se vode pod standardima menadžment sistema.
Istorijat seže u Drugi svetski rat kada je Ministarstvo odbrane u Britaniji odlučilo da primeni set standarda kako bi smanjili greške i nesreće u proizvodnji municije. Standardi koji su primenjeni su se fokusirali na upravljanje postupcima rada u procesima, procedurama i uputstvima, a ne na sam proizvod. Usredsređivanje na procese značilo je da bi Ministarstvo odbrane prvo usaglasilo postupke koji se koriste tokom proizvodnje, a zatim kontrolu proizvedenog proizvoda kako bi se osigurala konzistentnost u kvalitetu. Osnovni principi primenjeni su na prvu verziju standarda serije ISO 9000 iz 1987. godine i zadržani su do izdanja iz 2015. godine koje je sada aktuelno. Jednom rečju, organizacija koja je implementirala, primenjuje i sertifikovana je po standardu ISO 9001:2015 nema „najbolje” proizvode ili usluge koje nudi, već konzistentne, uvek ujednačenog kvaliteta.
Još jedna od čestih zabluda sa stanovišta standarda i same sertifikacije je usaglašavanje sa zakonskim zahtevima.
Svi napred navedeni standardi su generički, primenjivi na sve organizacije bez obzira na delatnost kojom se bave i veličinu, i ne mogu se svrstati iznad bilo kog zakona. Takođe je čest slučaj, posebno u proizvodnim organizacijama, da kupac ima zahteve koji su iznad zahteva standarda i u tom slučaju se vrši usaglašavanje sa kupcem sa stanovišta zahtevastandarda, pri čemu su zakonski/regulatorni zahtevi uvek na „prvom mestu”.
Zašto je sertifikacija potrebna
Veliki je broj lokalnih samouprava, posebno zavisnih organizacija/ preduzeća (vodovodi, zelenila, čistoća i dr.), koje primenjuju ili su sertifikovane po nekom od napred navedenih standarda. Često su poistovećivani sa „zahtevom za tendere” te se zaboravlja osnovna namena i korist. Do 1970ih godina u Velikoj Britaniji na kupcu je bilo da raznim metodama provera osigura konzistentnost isporuke proizvoda i usluga od strane svojih isporučioca što se pokazalo kao veliki gubitak vremena i novca, tako da je 1969. godine vladin komitet preporučio da se „procene isporučioca” vrše na osnovu generičkog standarda osiguranja kvaliteta iz koga je kasnije proistekao ISO 9001.
Praksa je pokazala da ukoliko sami kupci nisu usaglašeni sa zahtevima standarda oni nisu u mogućnosti da na pravi način spoznaju zahteve prema svojim isporučiocima. Samim tim je implementacija i sertifikacija standarda, počev od ISO 9001 i dr, zastupljena i u sistemima gde bi mnogi rekli da „sertifikat niko ne traži”, ali je prevashodni razlog usaglašavanje procesa rada sa zahtevima krajnjih korisnika. Nemoguće je od bilo koje organizacije, pa ni lokalnih samouprava, očekivati da imaju konzistentnu uslugu prema svojim korisnicima, a da nemaju odgovarajuće metode kontrole procesa i isporučioca u svim vidovima.
Iskustva opština i gradova u kojima su implementirani standardi su takva da je umnogome olakšana komunikacija unutar same organizacije, da je upravljanje dokumentovanim informacijama (formulacija standarda koja predstavlja/objedinjuje dokumenta, obrasce i dr) značajno efikasnija i efektivnija. Konkretno vreme čekanja klijenata/korisnika (internih i eksternih) je smanjeno u svim oblastima delovanja. U većini slučajeva motiv za implementaciju standarda u lokalnim samoupravama, prvenstveno ISO9001:2015, jeste i jasno uočavanje odgovornosti i ovlašćenja u postupcima rada.
Piše: Dr Dejan Curović, dipl. inž. maš. SGS Beograd Ltd
Opširnije u štampanom izdanju
