Biljana Bilja Krstić – profesor muzike, pevačica, muzički urednik. Dobro je znamo po emisijama na Radio Beogradu i po orkestru „Bistrik“, s kojim je našu zemlju prešla uzduž i popreko. Po Srbiji je svojevremeno sakupljala i pesme za prvi album, a život je tako udesio da joj je i adresa stanovanja bila u tri različita grada.
Putovali ste po Srbiji sa „Bistrikom“, ali ste i privatno živeli u Nišu, Negotinu, Beogradu. Koliko se delovi zemlje razlikuju u pogledu Vaših interesovanja?
Rođena sam u Nišu, tu sam završila osnovnu i srednju muzičku školu. U Negotinu sam živela godinu dana. Posle srednje škole radila sam kao nastavnik u Muzičkoj školi „Stevan Mokranjac“, predavala sam solfeđo i klavir. U Beogradu živim više od 40 godina. Ovde sam završila Fakultet muzičkih umetnosti, zaposlila se u Radio Beogradu, gde i danas radim kao muzički urednik. Sa orkestrom „Bistrik“ sam, za ovih 17 godina koliko postojimo, mnogo puta obišla našu zemlju, nastupajući na najznačajnijim festivalima. Imali smo preko 500 koncerata, upoznali divne ljude iz raznih krajeva. Južna pruga nosi posebnu lepotu u svakom smislu. Kada je reč o muzici, u ovom delu Srbije pevaju se najlepše tradicionalne pesme, uz njih sam rasla. Volim sela pored Niša, posebno Crveni Breg i Dolac, jer su tamo rođeni moji roditelji. Provela sam najlepše dane u detinjstvu u Sićevačkoj klisuri, naučila da plivam u Nišavi… Čitav taj deo prema Pirotu je slika koja se ne zaboravlja.
Da li ste sarađivali sa lokalnim institucijama/organizacijama i kakvo je Vaše iskustvo?
Sa nekim lokalnim institucijama sarađujem godinama veoma uspešno. Dugačak je spisak, ali ću izdvojiti odličnu saradnju pre svega sa jednim gradom, odakle počinje moje profesionalno bavljenje muzikom. Radi se o mojoj prvoj grupi, koja je proslavila ove godine 45 godina rada, a zove se „Bubamare“ i oni su iz Leskovca. Ove godine smo Vlatko Stefanovski i ja na koncertu grupe dobili i nagrade ovog grada za očuvanje i negovanje tradicionalne muzike. Posebno mi je drago što je „Bistrik“ pozvan od strane Turističke organizacije Leskovca da gostuje 7. jula na Danima karnevala.
Šta je, po Vašem mišljenju, prvo što pada u oči kada se izađe iz većih gradova poput Beograda ili Niša?
Kako vreme prolazi sve češće razmišljam o lepoti, opuštenosti, ušuškanosti, miru u malim mestima u Srbiji. Sigurna sam da je lepše živeti tamo, nego u velikim gradovima. Dobro je jer nisu opterećeni noćnim klubovima, autobusima i tramvajima. Dobro je i to što uvek na vreme mogu stići na posao, što pešaka mogu da obiđu ceo svoj grad. Hrana im je zdravija, nemaju Mekdonalds… I, sve u svemu, nema histerije kao u velikim gradovima, gde su ljudi u stalnoj žurbi, u prevozu koji traje po nekoliko sati do posla i nazad, gde nedostaje vreme za druženja sa prijateljima, familijom.
Ispričajte nam neku od Vaših anegdota sa putovanja po Srbiji.
Sa „Bistrikom“ je divota putovati, toliko ima smešnih, zanimljivih situacija da se to svaki put prepričava kao da je prvi put. I još se slatko nasmejemo kada se setimo tih događaja. Posle koncerta obično idemo na organizovanu večeru i tada dolazi da nas pozdravi kuvar restorana. Bilo je to davno, mislim da je bilo gostovanje u Vranju, večera je bila fantastična. Naš tadašnji frulaš Milinko je obožavao da se našali sa ljudima iz restorana, posebno sa kuvarima. Na pitanje kako nam se dopala večera, Milinko ko iz topa odgovara: „Slušaj, moram da ti kažem iskreno da ovo nije bilo dobro.“ Nastaje tajac, mi već znamo šta sledi. Kuvar nesrećan, zaprepašćen, sleže ramenima, a Milinko dodaje: „Ovo nije bilo dobro, ovo je bilo odličnoooo!“ Smeh! Neverovatno, ali svaki put mu je prošla ova „fora“, i mi se uvek zacenimo od smeha.
