Selomir Marković-Sele već 32 godine, svakodnevno brine o spomen-kompleksu Čegar nadomak Niša zajedno sa svojom porodicom. Na tom mestu je, dakle, neprekidno od 1988. godine kada ga je zbog njegove brige i predanosti, tadašnji direktor Narodnog muzeja Bogomir Stanković promovisao u domaćina kompleksa. NJegovu odluku kasnije potvrdio je i Veliki odbor za proslavu jubileja koji je brojao 101 člana.
„Od tog dana brinem o ovom svetom mestu srpske istorije i mnogobrojnim gostima besedim o srpskom junaštvu“, sa ponosom ističe Selomir koji je svoje znanje i istraživanja pretočio u knjige a posetiocima iz celog sveta kojih je za ovo vreme bilo oko milion besedi o neustrašivosti srpskih junaka.
Posebna inspiracija, kako kaže, za njega su najmlađi posetioci koji ovo mesto biraju kao omiljenu destinaciju za ekskurziju jer su čuli priče o neobičnom čuvaru spomenika. Iako je već u osmoj deceniji života, Selomir sa velikim žarom govori o sebi i svojoj misiji.
Sinđelićevo herojstvo
„Iako sam po struci vojni majstor i nagrađivan sam za svoje inovacije, moja misija je da brinem o ovom mestu i da svoje znanje o jednoj od najvećih bitaka u devetnaestom veku prenesem što većem broju ljudi,posebno mladim generacijama.“ kaže on i dodaje: „Moje ime jedinstveno je u Srbiji. Ja sam jedini koji se zove Selomir. Rođen sam 1945. godine u obližnjem selu Donjem Matejecu a kum mi je dao ime Selomir, da bude u selu mir. Srećan sam i posebno nadahnut junaštvom srpskih vojnika koji su u nemogućim uslovima vojevali za slobodu.
Vojvoda Stevan Sinđelić pokazao je neviđeno junaštvo. Kada je video da je turska vojska nadmoćnija i da se ne može savladati, sačekao je da se neprijatelj približi, pripucao je u lojanice koje su aktivirale barut. Lojanice je zapalilo Sinđelićevo petnaestogodišnje kumče koje je vojvoda poslao nazad u Resavu kako bi njegovoj majci prenelo vest o junačkoj pogibiji njenog sina, Stevana.
Bitka na Čegru odigrala se 1809. godine krajem 31. maja blizu sela Kamenica u okolini Niša. Na zaraćenim stranama našle su se turska imperija i srpski ustanici. Turska vojska predvođena Huršid-pašom dobijala je pomoć iz Engleske i Francuske, a vojvode Petar Dobrnjac, Miloje Petrović, Ilija Barjaktarović, Paulj Matejić i Stevan Sinđelić predvodili su srpske junake. Nažalost, srpske vojvode nisu bile složne pa je tako Sinđelić ostao sa malobrojnom vojskom. U odsudnom momentu, opaljuje iz svoje kubure, pogađa bure baruta i time završava boj.
Nakon toga,na bojištu je ležalo oko šesnaest hiljada Turaka i četiri hiljade Srba. Ispod ovog spomenika na dubini od četiri metra nalazi se jedna od najuređenijih i najvećih kosturnica na Balkanu. Patološki je obrađena i zaštićena, ali nije otvorena za posetioce, da bi seni ovih junaka počivale u miru.“
Osveta Turaka bila je surova o čemu svedoči Ćele-Kula jedinstveni spomenik u svetu. U kulu su ugrađene posečene srpske glave, njih ukupno 952. Sinđelićeva glava je izdvojena i čuva se u posebnoj staklenoj vitrini.
Junacima se, 4. jula 1878. godine odužio knez Milan Obrenović, oslobodilac Niša od Turaka, koji je na Čegru podigao spomenik.
Prevratom 1903. godine u Srbiji na vlast ponovo dolazi dinastija Karađorđevića.
Kralj Aleksandar Karađorđević prvi je rekonstruisao bitku na autentičnom mestu prvog juna 1927. godine.
Čitava rekonstrukcija bitke bila je toliko skup projekat da je danas nezamislivo tako nešto uraditi. Kralj je za tu priliku doveo goste iz skoro cele Jugoslavije, hiljade učesnika i stručnjaka, da bi se dočarala bitka. Manifestaciji je prisustvovalo oko trideset hiljada ljudi, među njima i veliki broj stranih ambasadora.
Deca i turisti iz Kine i Japana
Na pitanje zbog čega je izabrao ovaj težak i odgovoran posao koji već decenijama obavlja bez novčane nadoknade, Selomir odgovara: „Još kao dete voleo sam da slušam radio-drame. Tamo sam prvi put čuo o slavnim bitkama i junaštvu naših predaka. Zbog toga sam se u sedmom razredu učlanio u istorijsku sekciju i počeo da skupljam podatke, beležim ono što čujem i stvaram sopstvenu sliku o svemu tome. Kada sam počeo da se bavim održavanjem spomenika, proučavao sam brojnu literaturu i počeo ozbiljnije da učim o čegarskom boju. Tragajući za činjenicama pronašao sam stihove nepoznatog pisca, kojima uvek počinjem svoju besedu Čuo sam vrisak s mutne Drine, čuo sam jauk Hercegovine, od Niša, Skadra i Prizren grada kako mi srpsko pleme strada.“ nadahnuto kazuje ove stihove Selomir i nastavlja besedu: „Ovo je prvi spomenik podignut posle oslobođenja od Turaka, ispred spomenika su i dva topa iz pobedničke Cerske bitke.
Na ovom neobičnom mestu posetioci imaju priliku da vide lik Stevana Sinđelića uklesan na steni. Kako je nastao ovaj lik – velika je misterija! NJegov izgled menja se u zavisnosti od ugla sunčeve svetlosti, a najidealniji je pred zalazak Sunca, baš u doba dana kad je Sinđelić, ʼotišao u slavuʼ“ kaže Selomir i dodaje da Čegar na turskom znači stopalo. Gledajući brdo iz vazduha, ono zaista podseća na ljudsko stopalo.
Na pitanje kakve su reakcije posetilaca kada im ispriča jednu ovakvu impozantnu priču Selomir Marković kaže: „Moje besede najradije slušaju mališani iz svih krajeva zemlje i regiona koji na ekskurziju dolaze baš ovde jer su čuli o za Čegarski boj. Zadivljeni su junaštvom Stevana Sinđelića i njegovih boraca i već unapred znaju o ovoj borbi. Kad im kažem da su se naši junaci borili trešnjevim topom, kuborom, noževima, rukama i zastanem… dečiji glasovi odjeknu brdom kao jedan – i zubima dodaju mališani.
Drago mi je što deca imaju znanje i žele da uče o svojoj istoriji. Uvek ih podsećam da su i oni borci i da treba da se bore knjigom, kulturom, sportom, da slušaju starije i kad porastu da biju bitku protiv dva najveća srpska neprijatelja, a to su nesloga i bela kuga.
Deca se ovde osećaju lepo jer su u prirodi i saznaju još više o srpskoj istoriji i vrlo često sama izražavaju želju da posete Čegar. Veliki broj autobusa i automobila dolazi iz raznih krajeva, zbog toga bih želeo da se parking ispred spomen kompleksa proširi i uredi. Posebno je važno da omladina koja ovde noću dolazi ne ostavlja nered za sobom jer nakon njihovog odlaska, moja porodica i ja satima uruđujemo prostor. O tome bi trebalo voditi računa jer prirodu i istoriju moramo sačuvati.“
Inače, posetioci ovde uvek mogu osetiti tradicionalno srpsko gostoprimstvo.
Selomir i njegova porodica goste dočekuju sa domaćom kafom, rakijom, kolačima i lepim rečima kako i dolikuje pravim domaćinima. Na stolu se uvek može naći sezonsko voće iz ovog kraja – jabuka, grožđe,trešnja…
On kaže da su reakcije stranih gostiju veoma pozitivne. NJima je neverovatna činjenica da se ovde odigrala ovako slavna bitka, a da su usluge vodiča besplatne! Posebno zadovoljstvo predstavlja im fotografisanje sa Markovićem jer je on autor brojnih knjiga na ovu temu. Ovo se naročito odnosi na kineske i jarapske turiste jer su u njihovim zemljama autori knjiga veoma cenjeni.
„Zbog posetilaca trudimo se da imamo i bogatu suvenirnicu u kojoj se mogu kupiti suveniri sa motivima poznatih niških objekata jer je ceo ovaj kraj poznat po impozantnom kulturno-istorijskom nasleđu što najviše i privlači turiste.“ kaže Selomir.
Nagrada Grada Niša
Za višegodišnji uloženi trud i rad Selomiru Markoviću ove godine dodeljena je nagrada „11. januar“. To je najviše priznanje Grada Niša koje se dodeljuje za izuzetna dostignuća koja čine doprinos afirmaciji grada u privrednim, društvenim i drugim sektorima značajnim za grad.
„Ova nagrada sadrži i novčani deo, tako da sam prvi put od države dobio novčanu satisfakciju. Ipak, bez obzira na to, moja porodica i ja već 32 godine brinemo o ovom kompleksu,a sada mi pomažu i moji unuci“ ponosno ističe Selomir i dodaje da, kada se održava neka svečanost, unuke oblače narodne nošnje i dočekuju goste po starom srpskom običaju – hlebom i solju. „Mislim da će mojim stopama krenuti i unuk koji redovno sa mnom vodi računa o ovom mestu.
Međutim, bez pomoći grada ne bi smo mogli da se na ovakav način brinemo o kompleksu. Javno-komunalno preduzeće ‘Medijana’ odnosi smeće a jednom nedeljno se čisti spomen kompleks, Gradska opština Pantelej kojoj teritorijalno pripadamo pomaže nam u snabdevanju namirnicama – sokovima, kafom, kolačima, rakijom, priborom za higijenu…
Drago mi je što nisam usamljen u ovoj ideji koja fascinira sve ljude koji posete ovo neobično mesto. Pojedinci mi šalju obuću i odeću znajući koliko ovde zima može biti hladna i ja sam im zahvalan na tome“ – veli Selomir i posebno naglašava da su mu potomci vojvode Sinđelića velika podrška.
„Znajući koliko imam važnu ulogu, trudim se da celom svetu što bolje predstavim svoj grad i svoju zemlju i da svojim nastupom privučem što veći broj posetilaca, koji će obići i ostale krajeve grada i okoline“ kaže on.
Dok razgovaramo o istoriji ove nadaleko poznate bitke, Selomir pokazuje svoju knjigu „Čegarski bol“ u kojoj poseban značaj daje liku i delu slavnog vojvode Stevana Sinđelića. Detaljno opisuje njegovo odrastanje, mladost, junačke borbe sa neprijateljem i na kraju njegov herojski čin kojim je otišao u večnu slavu.
Čika Sele za sebe kaže da nije pisac, ni profesionalni istoričar već samo amater-istoričar Čegarskog boja.
Na kraju knjige, između ostalog, Selomir Marković-Sele poručuje „Dragi čitaoče,pogledom sa vrha srpske svetinje – Čegra, na prelepu i pitomu okolinu, seti se kraja pripovedanju i besedama srpskoj deci,omladini i turistima.“
piše: Elizabeta Vojinović
