Gotovo svaki vinogradar će potvrditi da je država, a naročito lokalna samouprava, poprilično angažovana na polju dobijanja subvencija. Pomoć nije epohalna, ali dobro dođe. Ovo se odnosi na neposrednu proizvodnju grožđa kao sirovine, a potom i vina, kao finalnog proizvoda
Vaskoliki vinski Kosmos globalno se deli na dve particije. U pitanju su Stari svet (Francuska, Italija, Španija…) i Novi svet, u koji spadaju preostale vinorodne teritorije, gde se vinska industrija razvija u dvadesetom veku (SAD, Australija, Čile, Argentina, Novi Zeland, itd.). U skladu sa podrazumevanim odnosom prema svakom obliku statusa, Srbija je, naravno, ni tamo ni ’vamo. Pošto u vinu nema neutralnih, onda Srbiju možemo nazvati delom Novog Starog sveta. Renesansa ove jedine bujajuće (vinske) industrije kod nas, počinje s početka 21. veka.
Konkretno, ključna je bila 2003. godina. Molitva nebesima je tada, po prvi put dala rezultate, toliko konkretne da konkretniji biti ne mogu. Sunca koliko treba, kiše koliko treba, gotovo teledirigovani odnosi temperatura, provetravanja koliko treba… Velika godina! Tada je i počelo da se misli. Tada uzgred počinje i neki izotop povratka u prošlost i grozničavo kopanje u poteri za korenima. Vino je priča, a tu priču izmišljate samo ako je realno nemate. Srbija nije morala da izmišlja. Bilo je dovoljno vratiti se nekim ozbiljnim kotama (mitski muskat krokan sa Bisernog ostrva, pimnice u Rajcu, Rogljevu i Smedovcu, izvoz u doba filoksere, župski podrumi milionlitarskih kapaciteta, debelo preko sto hiljada hektara pod grožđem…).
Kreiranje i plasiranje proizvoda
Na punim jedrima realnih priča, srpska vina se danas sve lepše pakuju, razmišlja se o svetskom tržištu, zidaju se moderni i atraktivni objekti, kvalitet i kvantitet gotovo eksponencionalno rastu pod ruku, a raste i interesovanje publike, kroz sve veći broj pasioniranih ljubitelja. Vino je danas ozbiljna tema. O vinu se priča, podaci lete na sve strane, a bez površne (kvazi) pomoći interneta. Bez obzira na političko promišljanje, stavove i ostalo, svaki vinogradar (inače nenaviknut na izdašnu pomoć – prim. aut.) će potvrditi da je država, a naročito lokalna samouprava, poprilično angažovana na polju dobijanja subvencija. Pomoć nije epohalna, ali dobro dođe. Ovo se odnosi na neposrednu proizvodnju grožđa kao sirovine, a potom i vina, kao finalnog proizvoda.
Danas živimo u vreme lako dostupnog, mada povremeno površnog znanja i mnoge proizvodne tajne to više nisu. Stoga, ako ste već zemlja Bogom dana za proizvodnju grožđa, poput Srbije koja ga gaji po celoj svojoj vertikali Horgoš – Metohija, onda ni proizvodnja vina ne bi trebalo da predstavlja bauk. Ono gde inače nastaje problem u našem lokalu je kreiranje i plasiranje završnog proizvoda. Skloni smo da se opustimo i da smatramo kako svi sve znaju, pa je onda sasvim logično da ceo svet zna kako nam je rakija najbolja u Svemiru i da su nam vina vrhunska. I svi će pohitati na krilima tih uvreženih činjenica. To jesu činjenice, ali vrhunsko vino, recimo, ne mora nužno biti i vrhunski proizvod. Treba ga lepo upakovati, tržištu objasniti i učiniti vrednim poklonom. Tek tada vrhunsko vino postaje vrhunski proizvod, pravi reprezent porodice koja ga pravi, podruma, opštine, rejona u kome nastaje, pa zašto ne reći i države kao takve.
Nije tajna, a mnogima možda i jeste, da jedino u sektoru vina dobijamo ozbiljne pohvale iz Brisela, te da par naših profesionalaca, koji su inače veliki entuzijasti, vredno rade na rejonizaciji, regionalizaciji, utvrđivanju sistema zaštite geografskog porekla i svim ostalim regulativama koje su nužne za upis u svetski vinski registar.
Paralelno sa tim administrativnim delom srpske vinske atmosfere, opštine i gradovi daju svoj doprinos razvoju vinskog turizma. Imati vino, a nemati prateću priču o vinskom turizmu, zaista bi bilo nesuvislo. Kroz, sada već na nedeljnom nivou, organizovanja vinskih manifestacija, promovišu se proizvođači pre svega iz lokala, a zatim i renomirani vinari iz cele zemlje u Lazarevcu, Paraćinu, Kragujevcu, Nišu, Obrenovcu, Šapcu, Sremskim Karlovcima, Vršcu, Negotinu, Irigu, Somboru, Aleksandrovcu… Gotovo svaki taj događaj se odvija pod pokroviteljstvom lokalne samouprave, što materijalno, što logistički. Fenomen vinskih manifestacija u Srbiji je nešto što se gradi neverovatnom brzinom. Što bi se reklo: gde se ide ovog vikenda?
Razvijanje infrastrukture
Nije mi poznato da još neka proizvodna grana ima taj nivo festivalske frekventnosti. Organizacija je sve profesionalnija i širenje svesti o srpskom vinu poprima oblik pandemije. Veliki uspeh tih događaja (za koje se na lokalu angažuju profesionalci iz struke na pozicijama konsultanata i selektora) indukuje dodatna dešavanja, pa nije redak slučaj da se u pojedinim opštinama pored jednog glavnog, godišnjeg događaja, organizuju i još neki manji sajmovi, kojima je svrha i da nose vinsku baklju u periodu između dva velika događaja. Ono što je najlepše, publika traži još.
Vinske manifestacije predstavljaju embrion nečeg što se zove vinski turizam. Mnoge zemlje u našem okruženju od tog oblika turizma zarađuju odličan novac. U oblasti Vilanji (Mađarska), recimo, devedeset posto proizvodnje vina se proda, kako to vinari vole da kažu, na kućnom pragu. Čitava oblast diše za vino i kada se ide u Vilanji, posećuje se cela oblast, a ne samo neka konkretna vinarija. Kod nas se, sem u par situacija (negotinske pimnice ili Sremski Karlovci), ipak ide u konkretne vinarije. Imamo ih sada već oko 500 registrovanih, rasute su po celoj Srbiji i, kako sam naveo, radi se na njihovom lokalnom udruživanju, uz pomoć lokalne samouprave, ali i Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede RS, pre svega. Pored Vilanjija, imamo primere Istre (Hrvatska), Goriških Brda (Slovenija), a o italijanskim (Toskana, Pijemont, Veneto, Lombardija, Abruco), francuskim (Burgundija, Bordo, Alzas…), španskim (Rioha, Priorat…) i ostalim zemljama da ne govorimo. To su oblasti koje vinom donose gotovo sumanute prihode u lokalnu, pa i državnu kasu.
Naravno da će Šumadija, Srem, Negotinska Krajina, Župa, Banat, Levač, Knjaževac i još neke oblasti postati magnet ljubitelja vina iz celog sveta, sada već prezasićenih gore pobrojanom „klasikom“. Da bi se do toga došlo, neophodno je napraviti odgovarajuću infrastrukturu i pripremiti elementarne uslove za prijem i vrhunsku animaciju potonjih nesvesnih ambasadora srpskog vina. Putna infrastruktura, smeštajni kapaciteti i profesionalnost u samim podrumima su osnovni uslovi. Nešto od toga postoji, ali dosta toga i nedostaje. Gotovo bizarno zvuči činjenica da u jednom od najvažnijih delova vinske Srbije (Župa) ne postoji „pismen“ hotel?! No, na tome se radi… Negotinske pimnice još uvek nemaju osmišljen koncept rada, a mnogo su važne. Hvatajući se za nedostajuća sredstva, što je nepobitno, mnogi se ipak ne sete da pokose travu oko vinarije, na primer.
Infrastruktura, dakle, mora pasti na teret države i lokalne samouprave. Ono što je do samih proizvođača i nije nešto nepremostivo. Mnogi pogrešno vezuju vinski turizam za smeštajne kapacitete u samim vinarijama. To je korisno, ali nikako neophodno. Objekat koji odgovara potrebama vinskog turizma trebalo bi da poseduje parking, degustacioni deo vinarije (provetren i osvetljen) dovoljan da primi što veći broj turista, čiste sudove (čaše, bokale, spitone…), sanitarne prostorije (toalet), vino (svoje ili komšijsko) i osoblje koje je u stanju da komunicira na bar jednom stranom jeziku. Ne zvuči preterano komplikovano, zar ne? Sve dodatno se kategorizuje posebno.
Vrlo je zanimljiv trend u kome gotovo svi predsednici opština na čijim teritorijama se vino proizvodi, sa velikim zadovoljstvom i istinskom dozom ponosa provode svoje goste po vinskim podrumima u svom „ataru“. Proizvodnja vina ima ozbiljna magnetna svojstva. Uostalom, kada povedete svog gosta u fabriku šrafova, redak je slučaj da dragi gost može taj šraf da degustira. Potpuni ugođaj i demonstracija polikomponentnog domaćinstva može se dobiti samo u vinariji. U vinu su integrativni delovi istorija, kultura, smisao, umetnost, umešnost, pa na kraju krajeva i hedonizam. Potpuno je jasno da takav spoj može i mora biti privlačan gotovo svakom čoveku.
Saradnja u lokalu
Gradovi i opštine bi pored infrastrukture, na polju vinskog turizma mogli da porade (a neki to i čine, da ne grešimo dušu) na jačim integrativnim silama proizvođača iz raznih oblasti. Postoje svetli primeri vinarija koje za svoje goste obezbeđuju vrhunske specijalitete od srodnih proizvođača iz lokala. Raduje to da je tih primera već sada previše za jedan tekst. Na taj način daje se mali, ali konkretan podsticaj ruralnom razvoju. Postoji deda koji na poseban način priprema isključivo svoje prasiće posebnim tretmanom za konzumiranje u lokalnoj velikoj vinariji. To je ubedljivo najbolja prasetina u Kosmosu! O silnim proizvođačima sireva čija se dela nalaze na pladnjevima dobrodošlice u vinarijama širom Srbije, ne treba trošiti reči. A silne vrhunske mesne prerađevine? Ne, nema dovoljno mesta ovde… Takvi primeri zaslužuju posebne publikacije. Neke vinarije čak imaju i sopstvene proizvodnje mesnih prerađevina, a ujedno se i dodatno registruju kao destilerije. Radi se, na sve strane, vrlo užurbano, posvećeno i predano.
Koliko god bilo primera saradnje u lokalu, a ima ih mnogo, trebalo bi da postanu praksa. Vinski turizam, na krilima dobro osmišljene strategije sposobnih menadžera lokalne samouprave, uz saradnju vinskih profesionalaca, polako se i sigurno penje na listi srpske domaćinske ponude. Za dodatno širenje svesti o tome da određena oblast zaista i poseduje lokalna vina globalnog značaja, bilo bi korisno na izvestan način uobličiti promotivnu strategiju i kroz širok spektar ugostiteljskih objekata. Neki značić na objektu koji kaže da se unutra na vinskoj karti nalazi veliki broj vina nastalih na teritoriji opštine, uz štampani materijal koji bi na svakom stolu dodatno širio svest o tome da smo vinska zemlja, stvorio bi posebnu sliku. A za sve naše posebnosti… Neka svako to uredi po svom. Svako svoj značić, svako svoju kartu sa ucrtanim vinarijama koje se mogu posetiti…
Pre pet godina tačno, krenuo sam u posetu jednoj našoj izuzetno renomiranoj vinariji. Pošto sve obilazim „peške“, ušao sam u taksi i izgovorio ime vinarije. Taksista me je pogledao kao tajlandskog travestita u jeleku. Naravno da nije imao pojma da u njegovom gradu postoji vinarija, koja je u jednom trenutku imala vino među deset najboljih na svetu. Taksista?! Umesto da me još „od kvake“ obavesti da postoji takva vinarija, on i ne zna da postoji. Morao sam ja da ga navodim do odredišta. Takvi oblici šokova moraju preći iz anegdota u viceve. Vinska smo zemlja i važno je da pre svega sami toga budemo svesni. Da sami uživamo u čarima vinskog turizma i da tim svojim iskustvima prizovemo ljude iz celog sveta. Oni najznatiželjniji već dolaze. Mora ih biti još!
Piše: Nenad Andić,
glavni i odgovorni urednik vinskog magazina vinovnik.rs
