foto: Dejan Radić
Malo nas zna da je glumica i TV voditeljka Kristina Radenković rođena u Novom Sadu, jer je svi zbog posla vezujemo za Beograd. Kao zaštitno lice emisije „Slagalica“, Radenkovićeva je svakodnevni „gost“ domova u Srbiji, neposredno pre Dnevnika, ali ne samo to – obišla je mnoge gradove sa svojom predstavom „Od A do DA“ i predstavom „Seksbomb“ u kojoj glumi. I konačno joj se, kako kaže, ostvarila davna želja.
-
S obzirom na to da ste rođeni u Novom Sadu, a živite u Beogradu, šta Vam prvo padne na pamet kada uporedite ove gradove?
Zanimljivo je da sam kao rođena Novosađanka sve dok sam živela u Novom Sadu stalno govorila kako ne mogu da zamislim život u Beogradu. Bio mi je mnogo brz, veliki i bučan. Kada sam se preselila, trebalo mi je neko vreme da se naviknem na toliko događanja. Novi Sad je ipak mirniji i više, da kažem, porodičan, dok u Beogradu ima puno „došljaka“, pa i sama sam jedan od njih. Razlika je, samim tim, u ritmu – ono za šta bi mi trebalo 10 minuta u Novom Sadu, u Beogradu ne mogu da završim ni za 45. Ali, to je čar prestonice.
-
Kakvo je Vaše iskustvo kada je reč o ostalim delovima Srbije i gde se prvo vidi razlika između velikih i malih gradova?
Mnogo putujem po Srbiji, što zbog svoje predstave koja gostuje po gradovima, što zbog predstave u kojoj igram, i naravno da je razlika primetna, i to najviše u standardu. Ono što imate da kupite u radnjama u Beogradu, nemate u svim drugim gradovima u Srbiji. No, ja na gradove gledam prema ljudima koji u njima žive. To su samo različiti temperamenti i dijalekti, i to je ono što je lepota Srbije.
-
Da li mala mesta pružaju dovoljno mogućnosti mladima ili su oni ipak prinuđeni da traže bolje uslove u većim gradovima? Kroz „Slagalicu“ ste imali prilike da sretnete mnogo ljudi iz različitih delova zemlje.
Ono što me je dovelo u veći grad jeste svakako posao. Mogla sam da ostanem i u Somboru, vikendom da budem u Novom Sadu, ali htela sam više. Posao me je doveo u Beograd, kao i većinu ljudi. U „Slagalicu“ dolaze ljudi sa svih strana, neki su zadovoljni, neki nisu. Ali tako je i u Beogradu – za nekoga ima mnogo posla, za drugoga nedovoljno, tako da to možda i nema mnogo veze sa mestom u kome živite. Što se tiče mladih, moram da priznam da sam primetila za one dve godine koliko sam bila u pozorištu u Somboru, da tamo nema ljudi između 18 i 30 godina. Mladi i iz ovog grada odlaze.
-
U koja mesta se u Srbiji rado vraćate, za koja Vas vežu lepe uspomene?
To je Bumbarevo Brdo kod Knića. Leti i zimi sam odlazila kod bake na selo, mnogo toga naučila, tamo provodila raspuste, išla na veronauku. Boravili smo u kući koja nije imala ni vodovod ni kanalizaciju, tako da je to bila svojevrsna avantura. Odatle nosim možda najlepše uspomene. Prošla sam kroz selo pre dve-tri godine sa suprugom i moram da priznam da mi se srce steglo. Jer, baka je u međuvremenu preminula, a kuća je prodata. I nije mi bilo svejedno.
-
Da li postoji nešto što Vas je pri putovanju kroz Srbiju iskreno oduševilo?
U Bumbarevom Brdu postoji stena za koju su mi meštani pričali da je to meteor koji je pre mnogo stotina hiljada godina pao baš ovde. Na njemu zaista nema ničega, to je jedna ogromna crna stena, ona mi je ostala urezana u sećanje. Ne znam da li iko i danas zna o čemu je tu reč, ali za mene to predstavlja čudo prirode.
-
Ispričajte nam neku od anegdota vezanih za Vaša putovanja po Srbiji.
Posebnih anegdota nemam, ali imam tu sreću da sa predstavama „Od A do DA“ i „Seksbomb“ mogu da obiđem celu Srbiju, a to mi je bila želja otkad sam bila mala. Tada se putovalo sa ekskurzijama, ali evo, tek sada sam zaista u prilici da upoznam ovu našu prelepu zemlju.
Redakcija časopisa Naše mesto
