Prim. dr Miodrag Srećković – U MANJIM MESTIMA IMA IZUZETNIH LEKARA

Prim. dr Miodrag Srećković, pedijatar-kardiolog-pulmolog svoje izuzetno profesionalno i životno iskustvo spreman je da podeli sa svima, a naročito sa mlađim kolegama. Dugo godina bio je upravnik Bolnice za dečije plućne bolesti i TBC u Kliničkom centru „Dragiša Mišović“ u Beogradu, a takođe bio je i predsednik Pedijatrijske sekcije Srpskog lekarskog društva (čiji je i danas počasni predsednik)

Iako se već neko vreme pridružio dugačkoj listi građana koji su aktivnom radnom veku rekli „zbogom“, prim. dr Miodrag Srećković i dalje je tu za svoje male (a ponekad i velike) pacijente koje leči, pre svega, svojim širokim osmehom i smirenim glasom, pred kojim padaju i poslednje barijere satkane od straha prema belom mantilu. Svoje izuzetno profesionalno i životno iskustvo spreman je da podeli sa svima, a naročito sa mlađim kolegama koji od čuvenog pedijatra-kardiologa-pulmologa imaju šta i da nauče. Bilo da je reč o stručnim savetima, bilo da je reč o rukovođenju, jer dr Srećković je u više navrata, dugo godina bio upravnik Bolnice za dečije plućne bolesti i TBC u Kliničkom centru „Dragiša Mišović“ u Beogradu, a takođe bio je i predsednik Pedijatrijske sekcije  Srpskog lekarskog društva (čiji je i danas počasni predsednik).

Koji su glavni problemi s kojima se suočava zdravstvo na lokalnom nivou?

Ispostavilo se da su glavni problemi ljudi. Mnogo se čekalo i dugo je na snazi bila zabrana specijalizacija, tako da postoji generacijski jaz između kolega. Pojavio se vakuum, nema kontinuiranog prenošenja aktivnosti, znanja, organizacionih sposobnosti itd. To se naročito pokazalo nedavno kad je velikom broju lekara ponuđeno da odu ranije u penziju. Ispostavilo se da to nije moguće jer nema ko da ih zameni. Onda je ipak odlučeno da se kolegama produži radni odnos, odnosno da ne idu u penziju.

Nama su se hirurzi, kardiolozi, fizijatri, fizioterapeuti itd, pa čak i psihoanalitičari, jednostavno razišli, otišli su za boljim ponudama. To se osetilo naročito kad je veliki broj odličnih stručnjaka koji su diplomirali sa visokom ocenom napustili zemlju jer su dobili bolje uslove u Nemačkoj ili nekim drugim zemljama. Tamo dobijaju gotovo neverovatne uslove: učenje jezika, specijalizaciju, znatno veća primanja i mnoge druge uslove. Dakle, pored toga što smo imali manjak specijalizacija, dogodilo se da mnogo stručnjaka odlazi… Drugi problem je zapošljavanje van konkursa. Samo konkurs je merodavan. U kliničkim centrima i bolnicama to je dato u nadležnost direktora. Ali nije direktor taj koji treba da odlučuje o takvim stvarima, već stručni kolegijum. Mora da postoji neki plan i raspored, neko ko o tome odlučuje, a ne može sam direktor. Direktori su vrlo često iz oblasti koje nisu bliske medicini.

Da li rukovodioci zdravstvenih ustanova treba da budu lekari ili stručnjaci iz nekih drugih profesija?

Za rukovođenje je potreban dar. Postoje ljudi koji su izvanredni stručnjaci, imaju sve moguće titule, ali nemaju osnovnu stvar za rukovođenje, a to je komunikacija. Ako tu dara nema, ne vredi mu ništa. Za rukovođenjeje potreban kontakt, razumevanje, poznavanje svih segmenata ustanove u kojoj radi… Takođe, vrlo je važno umeti prognozirati i predviđati, kako bi ustanova mogla da opstane.

Ipak, ne podrazumeva se da  vrhunski stručnjak ujedno mora da ima dara za rad?

Upravo o tome govorim. Sve mora da se poklopi. Rezultati moraju da stoje iza vas. Mi iz struke se najbolje između sebe poznajemo. Ja sam dugo godina bio predsednik Sekcije dečijih lekara Srbije, a sada sam počasni predsednik. Imao sam uvid u stanje moje struke u celoj Srbiji. I u Somboru, Subotici, Prijepolju, Nišu i tako dalje… Ima izuzetno kvalitetnih lekara u manjim mestima. Dugo godina bio sam mentor za dodelu zvanja primarijusa, a radio sam i recenzije radova. Često se dešavalo da se ugodno iznenadim kad vidim, na primer, da je neki odličan rad napravio lekar iz Subotice. Po svim parametrima on je pripadao npr. Kliničkom centru u Beogradu, Kragujevcu…

Kada su me po treći put birali na mesto upravnika Bolnice za dečije plućne bolesti i TBC u Kliničkom centru „Dragiša Mišović“, rekao sam da prihvatam samo pod jednim uslovom – da mi se niko ne meša u kadrovsku politiku. U suprotnom, ako bude pokušaja mešanja, odmah ću podneti ostavku!

To je bio period posle NATO bombardovanja, posle rušenja KBC-a… Trebalo se vratiti, a to je najteže… Vratiti ustanovu koja ima tradiciju da bude na istom nivou. A ona nije postojala jedno vreme. Budući da sam poznavao kolege iz cele Srbije, nekima sam ponudio da dođu kod nas. Želeli su da dođu, da napuste sredine u kojima su bili gušeni i u kojima nisu mogli da dođu do izražaja. Uvek je postojao neko ko ih je kočio.

Onda sam im pomogao u odluci da zapravo – ne dođu. Kad su videli da ih zovem, onda su se rukovodioci iz tih sredina predomislili, pa im ipak pružili šansu. Ti ljudi su sada glavni rukovodioci, neki su postali profesori, osnovali su svoje službe itd.

Ima primera da npr. domove zdravlja vode ljudi koji nemaju veze s medicinom… To je najveća šteta. Prvo, treba dozvoliti kolektivu da odabere direktora, jer zaposleni znaju ko je najbolji među njima. Mislim da nije dobro da zdravstvenu ustanovu vodi pravnik ili ekonomista, menadžer… Ekonomista je potreban, ali da gleda računicu, a ne posao. Kako će on, na primer, da upućuje na neki svetski lekarski kongres kad on pojma nema šta će tamo da se priča?!

Gde je naše mesto bilo nekada, a gde je sad kada je reč o svetskim i evropskim trendovima u zdravstvenim službama?

Mi smo u tom nivou. Nas su strani stručnjaci uvek poštovali, kao i mi njih. Kad se bira generalni direktor kliničkog centra trebalo bi dato bude osoba na nivou generalnog direktora u Beču ili u Parizu, dakle da ga postavlja struka, a ne da je tu došao po bilo kojoj podobonosti. Taj čovek će sutra morati da komunicira i da se sretne sa kolegama iz Pariza, Minhena i da na ravnoj nozi priča s njim. Ja sam, dok sam bio upravnik bolnice, obišao i video kako rade klinički centri u Parizu, Beču, Minhenu, Budimpešti… Svaki od tih centara ima neku svoju specifičnost. Jedan se bavi hipertenzijom, drugi srčanim manama… To je bilo veliko iskustvo. Uzimali smo od njih ono najbolje, a takođe smo se trudili da i mi pravimo iskorake u određenim oblastima.

Zdravstvo je specifična oblast. Ne možete da dovodite ljude koji nisu iz struke, a opet i ti ljudi koji dolaze na rukovodeća mesta moraju da imaju dodatni motiv, sklonosti i neku vrstu dara za rukovođenje…

Mi vrlo dobro znamo između sebe ko šta i koliko može. Mislim da je to izuzetno bitno i nadam se da su oni koji odlučuju toga svesni. Kod rukovođenja je veoma važno predvideti razne situacije, biti spreman na promene, neprekidno raditi na usavršavanju, na podizanju kvaliteta rada… Potrebno je načiniti mnogo malih koraka, koji će u zbiru dati veliki iskorak. Ništa se ne može uraditi naglo i brzopleto.

Takođe, morate da steknete poverenje u svom kolektivu, u gradu, ali i poverenje među pacijentima. Ono je najvažnije. Kad birate lekara idite uvek tamo gde većina ljudi ide. Nisu oni tu slučajno. Naravno, prvenstveno se mora voleti svoj poziv i treba biti vrlo korektan prema kolegama. I najvažnije – rukovodilac mora razumeti proces rada.

Redakcija časopisa Naše mesto