Jedan od načina da budemo spremni da obavljamo svoj posao jeste da njim počnemo da se bavimo već tokom školovanja, odnosno da znanja koja stičemo budemo u prilici da odmah i konkretno primenimo. Ništa u tome ne pomaže više od prakse, razmene iskustva sa starijim kolegama, odnosa u kom mladi ljudi unose svoju energiju i želju da se stvari obave brže, bolje i efikasnije.
Ponekad pomislim da je imidž državnih službenika u javnosti zauvek odredio Čehov. Predstavljajući ih u svojim delima kao karmički predodređene da kriju pite uvijene po krpama u fiokama radnog stola, upijaju abrove o sugrađanima kojima treba da budu servis, budu ponizni prema nadređenima i istovremeno jednako pakosno dominantni nad onima ispod njih po rangu, Čehov je stvorio sliku o državnim službenicima koja je daleko nadživela i autora i njegovo vreme. I tako je svuda po svetu. Razlike u tim predrasudama su samo lokalnog i folklornog karaktera – Čehovljevi ruski državni službenici kriju uvijene pite i votku, naši burek umotan u novine i ajvar koji prodaju kolegama i strankama po opštini, a američki verovatno pokoju krofnu sa šećerom (moralno neprihvatljivu u dobrom delu američkih država zbog veće količine šećera na njoj) i viski u čuturici.
Ali, u današnje digitalno doba sve je manje onih koji čitaju Čehova. Čak i dok u prostorijama neke državne službe čekaju da se reši njihov slučaj. Eto zgodne šanse za sve „ćate“ ovoga sveta da konačno prevaziđu nezasluženo „nasleđe“ koje im je ostavio u amanet ruski pisac. Uostalom, nova vremena traže i nove ljude. Tako se sada javni službenici nove epohe sreću sa sasvim novim izazovima od nesrećnog ruskog činovnika koga je Čehov osudio na to da padne u postelju i umre samo koji dan nakon što je, igrom slučaja, u pozorištu kinuo u ćelu svog nadređenog. U nastavku, evo samo nekih od iskušenja na kojima će biti mladi ljudi koje ćemo u narednim godinama sretati po organima državne uprave ili lokalne samouprave, zapravo svuda tamo gde nam država bude potrebna.
DIGITALIZACIJA
Eto pojma koji je danas sveprisutan i sveprožimajući, a da zapravo niko ne zna na šta se tačno odnosi, a još manje čemu će zapravo na kraju da posluži i kuda će nas odvesti. U apokaliptičnom scenariju „Terminatora“ mašine preuzimaju vlast kako bi započele svetski rat, koji je samo deo Velikog plana o istrebljenju ljudskog roda. U apokaliptičnom scenariju preuzimanja vlasti u državnoj upravi lako mogu da zamislim robote koji umesto prekornog pogleda upućuju elektrošok nesrećnoj stranci kojoj nedostaje baš onaj jedan, poslednji papir. Ili frustrirane građane koji u očaju napuštaju zgradu opštinske uprave jer ne mogu da se posvađaju sa nekim ko nikada nije na pauzi, nije im prodao užegli ajvar ili im zatvorio šalter ispred nosa kako bi stigao da reši neki hitni privatni posao. U manje apokaliptičnom, ali i realnijem scenariju, automatizacija lako može da dovede do smanjenja potrebe za ljudskim radom. Ili da ipak kažemo to na drugačiji način – da učini radne procese efikasnijim – sve u zavisnosti od toga da li navijate za ljude ili mašine (da ne kažem da li ste poslodavac ili zaposleni). Na nama je da digitalizaciju učinimo takvom da na kraju taj proces maksimalno doprinese interesima ljudi, i to sa obe strane šaltera. Za to će nam, pre svega, biti potrebni mladi obrazovani kadrovi u državnoj upravi koji će umeti da ovaj izazov pretvore u šansu za sve nas.
ZARADE
Jedna od osnovnih karakteristika radnika državne uprave budućnosti jeste da bude nasmejan i spreman da takav služi svojim sugrađanima. Da bi se stekli ti uslovi, ovi mladi ljudi moraju da pre svega budu motivisani i adekvatno plaćeni. Ako želimo da nam u državnoj upravi rade najbolji, ljudi koji će pratiti propise i oblast svoje ekspertize, imati želju i mogućnost da se neprekidno stručno usavršavaju, oni najpre moraju biti rešeni potrebe da prodaju ajvar kako bi sastavili početak i kraj meseca. Država će teško moći da ponudi onoliko koliko nude privatne kompanije, ali je sasvim izvesno da bi pristojna zarada bila sasvim dovoljan izazov za kvalitetne ljude ne samo da ostanu u svojoj državi, već i da joj na najbolji način služe. Zašto ne i da državni službenik bude odgovoran, na primer, za to kakvi će nam u budućnosti biti zakoni, kako će se raspolagati državnim novcem, kako će se pisati biznis planovi i projekti kojima ćemo dobijati novac iz dobrostojećih međunarodnih fondova za razvoj.
ŠIROKO OBRAZOVANJE ILI USKOSTRUČNA SPACIJALIZACIJA
Kada se pomene ova dilema, uvek se setim priče dva druga koji su imali prilike da deceniju svog života provedu u Čileu (život je čudo, a Srbi se u čudima jedino snalaze, pa su se tako i moji drugovi obreli krajem 90-tih godina prošlog veka u Santjagu). Dakle, obojica su imali lokalne devojke, solidne stručnjake u oblastima kojima su se bavile. O svojoj profesiji obe su znale sve do najsitnijeg detalja i pratile moderne tendencije koliko god su mogle. Ali, na gotovo sva pitanja izvan tih segmenata, nijedna nije imala mnogo šta da kaže. Prosto kao da se „resetuju“ (da koristimo vokabular u skladu sa trendovima) kada počnu rasprave o filozofiji, ruskim piscima i ostalim temama za koje ni danas nema jasnog odgovora da li služe čemu sem da izazivaju nemire u duši osetljivijih osoba. U jednom trenutku moji drugari su rešili da devojkama daju Dostojevskog da čitaju da vide kakvu će reakciju to izazvati. Posle izvesnog vremena našli su se da razmene iskustva. „Moja nije mnogo pročitala, svega par stranica, kaže da je bole oči čim počne da čita, moraće kod očnog lekara“, reče jedan na šta je drugi počeo da se smeje. „I moja kaže da mora kod lekara“, reče drugi nakon čega su zajednički rešili da više ne muče pošteni radni svet dilemama ruskih klasika. Ne znam da li ova priča može da pomogne u rešenju dileme da li nam je potrebno uskostručno obrazovanje ili ipak neki malo širi okvir. Ali znam da sigurno ne može da škodi.
DUALNO OBRAZOVANJE
Na koliko ste ljudi do sada naišli koji su vam rekli nešto tipa: “Završio sam Medicinski fakultet, a krv nisam znao da izvadim“ ili „Diplomirao sam novinarstvo, a ne umem dobar lid da napišem“? Državni službenici prva su linija države, a često ujedno i jedina do koje pojedini građani stignu. Zato je red da imamo službenike koji mogu da odgovore na zahteve svojih sugrađana i zaista budu njihov dobar servis. Jer, šta će nam država koja nam je dobra samo kad smo zdravi i siti, i kada nam ne treba ni policija ni sud. Za to nam nisu potrebni nadljudi za šalterom, već činovnici koji će biti motivisani i spremni da obave svoj posao, sa jasnim sistemom nagrada i kazni. Jedan od načina da budemo spremni da obavljamo svoj posao jeste da njim počnemo da se bavimo već tokom školovanja, odnosno da znanja koja stičemo budemo u prilici da odmah i konkretno primenimo. Ništa u tome ne pomaže više od prakse, razmene iskustva sa starijim kolegama, odnosa u kom mladi ljudi unose svoju energiju i želju da se stvari obave brže, bolje i efikasnije. Takav stav prema obrazovanju, i njegovom celoživotnom trajanju, sigurno je rešenje i za buduće zaposlene u javnoj upravi. A šta ćemo tada sa usudom Čehova na račun državnih službenika? Uz dužno poštovanje prema klasicima, ko mu je kriv kad je živeo u analogno vreme.
Piše: Harold Stojanović
