O predskazanjima i drugim čudima mnogi vole da pričaju. Još više je onih koji vole takve priče da slušaju. Ove priče će uvek imati svoje poklonike i nikakav „napredak nauke“ neće izbrisati njihovo postojanje
Priču koja sledi objavio sam u Glasniku Etnografskog instituta SANU broj 47 iz 1998. godine. Vama je prenosim u skraćenom obliku. Dr Miodrag Petrović, naučni savetnik Istorijskog instituta SANU, koji mi je ovu priču kazivao, boravio je 1987. godine u tadašnjoj SR Nemačkoj gde je održao nekoliko predavanja. U Frankfurtu mu je prišao čovek koji se predstavio kao Stanković, mašinbravar koji u SR Nemačkoj radi više od dvadeset godina. Zamolio je dr Petrovića da dođe kod njega u posetu, jer bi voleo da ga ugosti i da sa njim o nečemu razgovara. Miodrag Petrović se odazvao pozivu i od Stankovića u njegovom domu čuo priču koja sledi.
Dolazak u san
„Već tri godine u snu javlja mi se neki crni čovek, prosto me proganja, i traži od mene da odem u selo Garevinu u Aleksandrovačkoj Župi, da pronađem humku koju mi je u snu detaljno opisao, da je otkopam i popravim drvene podupirače koji drže kovčeg u kome se nalazi telo carice Milice. Pri tom ništa ne smem dirati i kad završim posao sve moram ostaviti kako je i ranije bilo.
U početku sam mislio da je to samo čudan san kome ne treba pridavati pažnju. Međutim, taj crni čovek čije lice nisam mogao u snu videti nastavio je svake noći da mi se javlja. Posle izvesnog vremena, kako ja nisam ništa preduzimao, počeli su da mi se javljaju bolovi u grudima. U nekakvom polusnu provodio sam noć slušajući glas koji mi je naređivao: Idi u Garevinu, nađi humku i otkopaj je!
Pred zoru čovek iz sna bi nestao, glas utihnuo, a bolovi u grudima prestali. Odspavao bih par sati, odlazio na posao, bolove ne bih osećao preko dana, ali sam sav bio izmučen. Krenuo sam po doktorima, obavio sve moguće preglede i svuda je bio isti rezultat. Nema nikakve bolesti, ali kad bi pala noć sve se ponavljalo.“
Nisam, u prvi mah, znao šta da mu odgovorim – nastavi priču gospodin Petrović. Rekoh da ću mu se iz Srbije javiti. U Srbiji odoh kod g. Radomira Stanića, mog prijatelja, u to doba bio je direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije. Ispričah mu šta sam čuo, a on mi odgovori: „ Miodraže, pa to senama često događa. Takvi slučajevi su mnogo češći nego što se misli i zna.“
Onda mi je naveo nekoliko primera iz ličnog iskustva, a mene posavetovao da javim Stankoviću da dođe i pronađe opisano mesto.To će ga sigurno smiriti – reče na kraju razgovora Radomir.
Odlazak na humku
Kako mi je Radomir rekao tako sam i uradio. Pozvah telefonom Stankovića, a on i ne sačekavši šta ću da mu kažem reče da ne može više da izdrži, već dolazi u Srbiju i hoće da ode u selo Garevinu. Moli da i ja idem sa njim. Pristadoh. Seli smo u kola i krenuli u Župu. Kad smo ušli u atar sela on je još iz kola prepoznao humku i rekao: Eno je! Pa to je humka na kojoj sam se kao dete zimi sankao.“
Bio je početak leta 1987. godine. Podalje od humke kopači su okopavali kukuruz. Stanković me zamoli da odem sam i da se raspitam o humci. Tako sam i uradio. Priđoh grupi i obratih se najstarijem među njima, pitajući kako se zove ono mesto gde se nalazi humka. Kopač mi odgovori: „To ti se zove Čukarica.“ Upitah da li zna šta se tamo nalazi, a on reče da ne zna, ali se pored nalazi izvor vode, koji mi zovemo Perunikin izvor. Otišao sam do humke, koja je sva bila zarasla u šiblje i nisko rastinje, a pored nje je bio jedan veliki kameni pehar iz koga je izvirala voda kroz tri odvoda. Ta tri odvoda, kad se pogledaju u celini, imala su oblik krsta.
Vratio sam se do kola i ispričao Stankoviću šta sam video, a zatim mu predložio da kupi zemlju, pa nek obavi šta mu je u snu naređeno. On pristade. Lako saznasmo ime vlasnika zemlje gde se nalazila humka i odosmo kod njega. Vlasnik se iznenadi da neko želi da kupi tu zemlju, a kad Stanković bez pogovora prihvati ponuđenu cenu, ovaj se obradova, ali reče da je on vlasnik samo pola parcele, a druge polovine je njegova sestra. Zajedno odosmo kod sestre.
Brat reče da su došli kupci iz Beograda, da su dali dobru ponudu, da je on pristao, a zna da bi i njoj novac dobro došao. Sestra odbi. Brat se iznenadi, poče da je ubeđuje, ali što ju je više ubeđivao ona je sve odbijala. Na kraju kad već nije mogao da je ubedi, brat je upita neka bar kaže razlog što neće da proda zemlju koju ne koristi nit joj treba.
Sestra popusti i reče: „Javlja mi se u snu neki crni čovek i kaže da su na tom mestu neki grobovi i da nikom ne prodajem zemlju!“ Posle njenih reči mi se pogledasmo, a Stanković odustade od kupovine. U povratku za Beograd svratili smo u moje rodno mesto mesto, selo Ratinu kod Kraljeva. Tu smo prenoćili u kući moga oca. Ujutru upitah Stankovića kako je spavao, a on mi odgovori: „Nikakvih bolova u grudima nisam imao. Niti sam bilo šta sanjao. Telesno sam bio u krevetu, a gde mi je duša noćas boravila ni sam ne znam. Valjda Bog zna.“ Završi kazivanje dr Miodrag Petrović.
Čija je kost
Nekoliko godina kasnije pozvao me je telefonom Miodrag Petrović i upitao da li bih se video s njim i sa Stankovićem koji je trenutno u Srbiji. Pristao sam i zakazao sastanak u kafani „Sunce“. Posle uobičajenih uvodnih rečenica Stanković je izvadio neki predmet umotan u papir, u koji se nekad uvijalo meso u kasapnicama, i povreljivo mi rekao da je unutra jedna kost pronađena kod one humke u Garevini.
Zajedno su me pitali znam li nekog na Institutu za sudsku medicinu kako bi mogla da se uradi DNK analiza kosti. Odgovorio sam da ću nešto pokušati i da ću im se javiti. Kost sam uz pomoć nekih prijatelja odneo u Institut, ali analiza nije mogla biti urađena, jer je kost u rukama držalo više osoba.
Jedno od rešenja je bilo da se pronađu osobe koje su dolazile u dodir sa predmetom i da se njihov DNK izuzme. Nažalost, Stanković nije mogao da se seti ko je sve držao kost u rukama, tako da je zagonetka čija je kost u pitanju ostala nerešena.
Piše: Dragomir Antonić
