Utvrđivanje rizika u poslovanju organizacije javnog sektora nije jednostavan posao i reč je o izuzetno složenoj i zahtevnoj aktivnosti za koju su potrebna interdisciplinarna znanja. Postoje različite metode u identifikaciji rizika organizacije, a čija primena zavisi od karaktera organizacije javnog sektora
Republika Srbija je, Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Srbije od 19. januara 2011. godine, prihvatajući evropske vrednosti, definisala i zajedničke kriterijume i standarde za uspostavljanje i funkcionisanje sistema finansijskog upravljanja i kontrole.
Finansijsko upravljanje i kontrola predstavljaju celinu sastavljenu od pet komponenti koje obuhvataju kontrolno okruženje, upravljanje rizicima, kontrolne aktivnosti, informacije i komunikacije, praćenje i procenu sistema.
U pravcu efikasnijeg ostvarivanja cilja korisnika javnih sredstava utiče se i na podizanje efikasnosti, efektivnosti i ekonomičnosti celokupnog fiskalnog sistema u kojem Sistem finansijskog upravljanja i kontrole predstavlja zaokruženu celinu koja uključuje niz finansijskih, ali i nefinansijskih kontrola, koje unutar sebe inkorporiraju i organizacionu strukturu gde se metode i procedure odnose i na sve operativne i strateške ciljeve.
Svaki poslovni ambijent suočen je sa brojnim rizicima pa se pred menadžment preduzeća u javnom sektoru, kao jedan od ključnih fokusa njihovog delovanja, javlja identifikacija i upravljanje rizicima.
Dakle, polazna tačka za upravljanje rizicima je jasno razumevanje ciljeva korisnika javnih sredstava o tome šta preduzeće želi da postigne tj. da se poboljšaju prilike pomoću kojih se ciljevi ostvaruju.
Prioritet u rešavanju rizika odnosi se na one rizike koji dovode do: ugrožavanja reputacije korisnika javnih sredstava, poverenja javnosti i sumnju u kvalitet pruženih usluga, nepravilnog ili nezakonitog poslovanja ili neažurne primene postojećih i novih zakonskih rešenja, netačnog, nepouzdanog i neažurnog izveštavanja, kako eksternog, tako i internog – ne samo o finansijskim, već i o svim drugim pokazateljima bitnim za javnost; ugrožavanja racionalnog i svrsishodnog upravljanja sredstvima od javnog interesa poverenim na upravljanje, neekonomičnog i neefikasnog poslovanja i sporog neadekvatnog reagovanja na pojavu novih rizika koji po svojoj prirodi direktno ugrožavaju strateške ciljeve korisnika javnih sredstava.
Kada govorimo o rizicima neophodno je utvrditi rizike i načine njihove klasifikacije. Finansijski rizik odnosi se na poslovne događaje koji imaju direktan finansijski uticaj i koji značajno doprinose progresivnom rastu troškova poslovanja subjekata javnog sektora. Operativni rizik dovodi do prekida u ostvarivanju osnovnih ciljeva organizacije javnog sektora poput prekida pružanja usluga ili značajnih odstupanja od proklamovanih ciljeva organizacije. Utvrđivanje rizika u poslovanju organizacije javnog sektora nije jednostavan posao i radi se o izuzetno složenoj i zahtevnoj aktivnosti za koju su potrebna interdisciplinarna znanja. Najčešće korišćene metode za procenu rizika u poslovanju organizacije odnose se na ranije iskustvo i korišćenje kontrolnih lista. Kada se prepozna tj. identifikuje rizik pristupa se proceni rizika.
Metodologija procene rizika zasniva se na sagledavanju dva ključna faktora koja su od značaja za ocenu rizika, a to su uticaj rizika i verovatnoća da će se rizik pojaviti. Izloženost riziku se određuje pomoću množenja uticaja i verovatnoće. U zavisnosti od složenosti korisnika javnih sredstava uticaj rizika i verovatnoća mogu se dopuniti sa procenom „veoma visok rizik“ i „veoma visoka verovatnoća “.
Visok uticaj imaju oni rizici za koje se procenjuje da će se desiti u svakoj okolnosti, srednji uticaj rizika imaju događaji koji će se desiti u nekom trenutku, dok mali uticaj imaju rizici za koje se procenjuje da se neće ni desiti. Preduzeće rizik smatra kritičnim (neprihvatljivim) ako je ocenjen sa najvišom ocenom rizika (9 ili 6).
Identifikacija rizika i upravljanje rizicima zahteva od organizacije javnog sektora da odredi moguće moduse za rešavanje i postupanje u slučaju rizika. Najčešće se ukazuje na pet modusa rešavanja rizika.
(1) Tolerisati rizik podrazumeva da je izloženost riziku niska i ne preduzimaju se nikakvi koraci i aktivnosti ili se radi o rizicima čije bi rešavanje zahtevalo značajna sredstva koja premašuju izloženost riziku.
(2) Izbegavanje rizika – na način da se određene aktivnosti izvode drugačije putem korigovanja pojedinih postupaka čime se postiže efektivnost.
(3) Prenošenje (transferisanje) rizika – karakteristično za ugovare i rešava se pomoću redovnog osiguranja ili prenošenjem rizika na druge ugovorne strane.
(4) Podeliti rizik koji se rešava uspostavljanjem kvalitetnih partnerskih odnosa kako bi se smanjio početni nivo rizika.
(5) Prihvatanje rizika – kada su mogućnosti za preduzimanje određenih radnji ograničene ili su troškovi preduzimanja tih radnji nesrazmerni očekivanjima-koristima koje bi se dobile preduzimanjem tih radnji, s tim da rizik treba pratiti da bi ostao na prihvatljivom nivou.
Proces praćenja i izveštavanja uključuje praćenje i izveštavanje o rizicima tako da rukovodioci na svim nivoima mogu da prate da li se profil rizika menja i da li mogu da steknu uverenje da je upravljanje rizikom delotvorno. Cilj upravljanja rizicima je da se rizik dovede ili održava na prihvatljivom nivou.
Ključne pokazatelje uspešnosti upravljanja rizikom korisnika javnih sredstava rukovodstvo će pratiti pomoću registara rizika na godišnjem nivou sa ciljem da li se sprovode mere predložene za postupanje po rizicima i zadatim rokovima iz akcionih planova svih organizacionih celina korisnika javnih sredstava, da li se na godišnjem nivou identifikuju potrebe za različitim obukama zaposlenih iz ove oblasti i da li je upravljanje rizicima jedna od redovnih tema na kolegijumima korisnika javnih sredstava.
Uloga zaposlenih i zadaci kod korisnika javnih sredstava su da utvrde rizik ili rizični događaj/situaciju, opišu rizik i posledice rizika, ocene uticaj rizika i verovatnoću događanja, opišu i procene efikasnost postojećih kontrola i predlože potrebne dodatne radnje/preventivne mere za svođenje rizika na najmanju meru. Uloga rukovodilaca organizacionih jedinica korisnika javnih sredstava je da obezbede upravljanje rizicima u njihovom delu i području odgovornosti, da obezbede da su zaposleni svesni ključnih ciljeva, prioriteta i glavnih rizika s kojima se suočava njihov deo organizacije i organizacija u celini i da otvaraju pitanja u vezi s rizicima i podstiču zaposlene na prepoznavanje i rešavanje rizika, podržavaju i sprovode kulturu upravljanja rizicima. Uloga interne revizije je aktivnost koja pruža nezavisno objektivno uveravanje i konsultantska aktivnost, sa svrhom da doprinese unapređenju poslovanja preduzeća i pomaže preduzeću da ostvari svoje ciljeve, tako što sistematično i disciplinovano procenjuje i vrednuje upravljanje rizicima, kontrole i upravljanje organizacijom (sistem FUK).
Korist od upravljanja rizicima je mnogostruka. Ipak, treba napomenuti da je celokupna korist upravljanja rizicima uslovljena potpunom i suštinskom podrškom i učešćem menadžmenta. Koristi od uspešnog uspostavljanja procesa upravljanja rizicima su bolje odlučivanje, bolje planiranje i optimizacija raspoloživih sredstava, povećavanje efikasnosti tj. odnos između iskorišćenih resursa i rezultata u ostvarivanju ciljeva, jačanje poverenja u sistem upravljanja, zaštita imovine preduzeća i doprinos kulturi preduzeća.
Piše: Savo Radić
