Za svojih trideset i više godina rada u matičnoj službi opštine Novi Beograd Radivoj Mrđa je venčao više od 14.000 parova, a iako je već dve godine penzioner, mnogi ga i danas prepoznaju i prilaze mu na ulici da ga pozdrave
„Ako već morate da se venčate, onda neka vam matičar bude Radivoj Mrđa.“ Ovako je, otprilike, glasio slogan mnogih beogradskih bivših momaka, koji su upravo u prisustvu ovog predstavnika države potpisali „kapitulaciju“ pred svojim lepšim polovinama. Jedan od najpopularnijih matičara Beograda, a i šire, svoj radni vek proveo je u matičnoj službi najmnogoljudnije opštine u Srbiji – Gradske opštine Novi Beograd. NJegov pristup ovom svečanom (i za mnoge traumatičnom) činu bio je specifičan, lišen uobičajene uštogljenosti, usredsređen na suštinu a ne na formu, protkan duhovitim dosetkama i šalama, a opet dostojanstven i upečatljiv, dovoljno da glavnim protagonistima ovog čina, mladencima, taj dan ostane zauvek u lepom sećanju.
I zato i danas, nekoliko godina posle zasluženo zarađenog statusa penzionera, Radivoja Mrđu prepoznaju na ulici, na pijaci ili u kafani, i prilaze mu sa rečenicom: „Vi ste moj matičar, vi ste me venčali!“ Venčavao je uzduž i popreko, i javne i manje javne ličnosti, a od broja „njegovih“ mladenaca mogla bi da se napravi cela jedna varoš. Međutim, posao matičara ne svodi se samo na registrovanje venčanih parova, njihov spisak poslova je mnogo duži. „Formalno, matičar ili bolje rečeno matična služba prati vas od onog trenutka kad dođete na svet, pa do poslednjeg trenutka, kad sa njega odete. Ceo ljudski život je na određeni način vezan za matičnu službu. U formalnom smislu, bez matične službe teško da bi bilo šta funkcionisalo. Matična služba je neophodna, bez nje se ne mogu izdavati dokumenta, lične karte, pasoši, izvodi iz državljanstva, venčani listovi…“ kaže Mrđa.
Već dve godine ste u penziji, ali i dalje Vas smatraju jednim od najpopularnijih i najomiljenijih matičara u Beogradu. Koliko ste parova venčali?
Oko 14.000 parova. Pošto sam bio matičar na opštini Novi Beograd, koja je jedna od najmnogoljudnijih opština u zemlji, onda smo imali i veliki broj venčanja, godišnje više od 1.000. Uvek sam polazio od toga da se čin venčanja većini ljudi dešava jednom u životu, pa sam nastojao da taj trenutak mladenci pamte po lepom. Posle tog čina počinje slavlje. Trudio sam se da formiram sliku o mladencima iz razgovora koji obavljamo prilikom zakazivanja venčanja i bilo je važno da ih ne primam kao neki birokrata… Inače, sam čin venčanja spada u pet, šest najstresnijih događa u životu. Mnogi ljudi ne mogu da se potpišu koliko im se tresu ruke. Ne samo mlada i mladoženja, nego i kumovi…
Najveću tremu ima mlada kada prvi put treba da se potpiše novim prezimenom. Zato sam nastojao da opustim mladence, da shvate da je to njihov dan. Venčanje je njihov trenutak, sad i nikad više i zato svi treba da budu nasmejani i raspoloženi. Dešavalo se da sam subotom imao i po 25 venčanja ili po 50 venčanja za vikend… Pred odlazak u penziju dešavalo se dođu ljudi koje sam venčavao i insistirali su da venčam i njihovu decu. Pa tako nekim porodicama dođem kao porodični matičar. Mnogo puta mi se desilo da sretnem ljude, na ulici, pijaci, priđu mi i kažu: „Vi ste naš matičar, vi ste nas venčali!“
Da li je bilo situacija da se neko od mladenaca predomislio i u poslednjem trenutku odustao od venčanja?
Nažalost, jeste. To je bilo baš neprijatno. Zoveš silne ljude, prijatelje, familiju, koji su odvojili svoje slobodno vreme da dođu, spremili poklone i onda na samom činju venčanja kažeš – ne! Ko zna šta se u tom trenutku dešava u glavi… Na sreću toga je bilo veoma malo, samo jednom mi se desilo.
Jeste li primetili da se poslednjih godina pomerila granica kada ljudi stupaju u brak?
Da, ta granica se, nažalost, dosta pomerila… Kod nas je knjiga umrlih sve veća, a knjiga rođenih sve manja. Država bi trebalo da promeni odnos, pre svih, prema majkama i deci… Sećam se, s početka dvehiljaditih, veliki broj žena, koje su se zapošljavale u predstavništvima inostranih firmi u Srbiji, moralo je da potpiše nekakve izjave da neće u narednih pet godina da ostanu u drugom stanju! Da su tako nešto pokušale na Zapadu, te firme bi bile drastično kažnjene. Država treba da obezbedi novčanu pomoć i za prvo, i za drugo, a pogotovo za treće dete, bez obzira na to kakva koprimanja ima. Ona mora da zaštiti trudnice i porodilje. Ako roditelj ode na bolovanje zbog bolesti deteta, a vi mu oduzmete, razrežete od plate, to nije u redu. Neki kažu da može da bude zloupotreba. Tačno, u svemu mogu da se jave zloupotrebe, u većini to nije slučaj. Ko će da kaže da mu je dete bolesno, a da to zaista nije tako? Ne možemo zbog malog procenta loših, da kažnjavamo sve ostale. Time država treba da se bavi. Takođe, treba u potpunosti prilagoditi radno vreme obdaništa i škola prema radnom vremenu roditelja. I onda možemo da pričamo o populacionoj politici.
Država treba da stimuliše roditelje koji imaju više dece jer je to za dobrobit svih nas. Ko će sutra da uplaćuje sredstva u penzioni fond, ako nemate ljude koji će da rade i da pune taj penzioni fond?! A kada je reč o sve kasnijem stupanju u brak… Brak je i odricanje. Ja sam mnogo lepo živeo dok sam bio momak. Kad sam se oženio, opao mi je standard. Treba dva sveta spojiti u jedan. Mora da se napravi zajednički kompromis.
Država bi trebalo da, iako je to skupo, finansira veštačku oplodnju bez ograničenja. Dok god ljudi žele i imaju volju, neka pokušavaju.
Dolazimo do priče o kojoj se često govori u medijima – da je povećan broj razvoda brakova i da ljudima treba mnogo manje vremena da donesu odluku o razvodu nego što je to bilo ranije?
Da, ima tu mnogo faktora. Danas su retki mladi ljudi, parovi koji otpočinju život u svom stanu. Mislim da i po cenu nižeg standarda, treba pokušati zajedniči život. A to podrazumeva odricanje jer ne možeš više živeti kao što si živeo. Moraš da plaćaš iznajmljivanje stana, komunalne troškove, na šta ode jedna prosečna plata. Sve polazi od kućnog vaspitanja. Ako vaspitaš sina u duhu „tebi će sve žena da radi kad se oženiš“, to ne valja, jer neće tako biti. I ne treba. Zato je bitan period u kome parovi treba da žive sami, a ne u zajednici.
Šta država može da učini kako bi se pomoglo mladim parovima, trudnicama i porodiljama, tj. da se populaciona politika podigne na viši nivo?
Trebalo bi, na primer, kad mladi bračni par dobije dete, da država, odnosno opština, nastoji da zaposli, ako ne oba, bar jednog roditelja, ukoliko nemaju posao. Odnosno da ti ljudi na neki način imaju prednost prilikom zapošljavanja. Najgore su varijante kada poslodavac zaposli ženu, ona zatrudni i posle toga dobije otkaz. Zatim hrana… Ne može hrana za bebe u Austriji ili Nemačkoj da bude jeftinija nego kod nas! Ne može! Mora da se propiše kolika je maksimalna marža na dečiju hranu, opremu, odeću, obuću i da se znaju pravila. Nekada država mora da se umeša u takva pitanja. To je elementarna stvar. Frapantno je to koliko kod nas poslednjih godina ima mladih parova koji ne mogu da dobiju decu. Taj broj progresivno raste. Država bi trebalo da, iako je to skupo, finansira veštačku oplodnju bez ograničenja. Dok god ljudi žele i imaju volju, neka pokušavaju, a država treba to da omogući.
Kako gledate na trend digitalizacije u lokalnim samoupravama, a pre svega na vaš sektor – matičarsku službu?
U Beogradu se to odavno primenjuje. Mi smo još devedesetih godina počeli sa digitalnim povezivanjem sa Gradskim zavodom za statistiku. Imali smo podatke sačuvane i u digitalnom formatu. Posle smo prešli na drugi sistem, koji je vezan i za internet. I jedan i drugi sistem imali su svojih prednosti i mana, ali u svakom slučaju, sve je to olakšavalo posao i išlo u prilog građanima.
Mnoge opštine i gradovi u Srbiji su se takođe modernizovali u tom pravcu i omogućavaju svojim građanima brojne onlajn usluge i servise.
Mi smo to na opštini Novi Beograd imali već duže vreme – građani su putem interneta mogli da naruče određeni dokument, a mi smo im brzom poštom slali na željenu adresu. Većina opština se modernizovala, digitalizovala, povezala.
Poznato je da ste venčali neke javne ličnosti…
Da, ali ne smem da pričam koga sam venčavao. Izuzetak su, na primer, Brena i Boba Živojinović koji su napravili film o svom venčanju i javno ga prikazivali na televiziji. I to nije nikakva tajna, već javni događaj. U suštini, venčanje je lični čin, i bez odobrenja venčanih podatak o tome ne sme da se obelodanjuje.
Šta mislite o obrazovanju i usavršavanju zaposlenih u lokalnim samoupravama? Poznato je da ne postoji škola ili fakultet koji će davati kadrove za te poslove?
Trebalo bi organizovati obuke ili programe edukacija za sve zaposlene u lokalnim samoupravama, a naročito za one koji direktno rade sa strankama. Menjaju se zakoni, odnosi, državljanstva, sve je to živa materija i vrlo su poželjni seminari na kojima bi se zaposleni upoznavali sa najnovijim trendovima, regulativom i slično. Mnogi od zaposlenih u lokalnim samoupravama nikako da shvate da ljudi tamo ne dolaze zbog njih, nego da su oni tu zbog građana. Često sam govorio svojim koleginicama i kolegama koji su počinjali da rade: „Shvatite, mi smo ovde zbog građana“. Ima i komplikovanih, nervoznih, bezobraznih, bahatih stranaka… Neki sebi daju za pravo, pa kažu: „Vi ste ovde zbog mene“… Jeste, to je tačno, ali postoje zakonski okviri koji moraju biti ispunjeni. Ne može nešto preko reda ili da se uradi ako nisu ispunjeni formalni uslovi.
Vidite li svog naslednika u matičarskom poslu u opštini Novi Beograd?
Ima dobrih, vrednih matičara. Ali rad u matičarskoj službi je prilično naporan. To je jedina služba koja radi svakodnevno. I vikendima i praznicima. LJudi se rađaju i umiru, i subotom, i nedeljom, i praznicima… Ne možete pokojnika da sahranite bez umrlice. Mora da se dežura i za knjigu umrlih. Nije to baš tako kao što to ljudi misle. Većina ljudi matičnu službu povezuje sa činom venčanja, ali to nije ni deset posto onoga što se tu radi.
Redakcija časopisa Naše mesto
