Jedna četvoročlana porodica u proseku godišnje izgubi 80.000 dinara na otpadu od hrane, što je dovoljno novca za letovanje.
U našoj zemlji u toku jedne godine na deponijama završi oko 250.000 tona hrane ili 35 tona po stanovniku. Razgradnjom tih materija proizvodi se ogromna količina ugljen-dioksida i metana koji ugrožavaju okolinu i zdravlje ljudi.
Siniša Mitrović iz Privredne komore Srbije ističe za Novosti da je otpad od hrane resurs u kome leži veliki finansijski i energetski potencijal.
– Od njega se u biogasnim postrojenjima dobija energent, a korišćenje te energije iz obnovljivih izvora jeste jedan od glavnih ciljeva naše Strategije upravljanja otpadom – objašnjava Mitrović.
– Ako podignemo i zaokružimo sistem upravljanja biorazgradivim otpadom to će doneti velike uštede i nacionalnom i lokalnim budžetima. Za najmanje 30 odsto se se smanjuju troškovi odvoženja otpada, logistike, goriva, a dobićemo energent.
On navodi da oko 90% otpada od hrane završi na deponijama, a njegovim raspadanjem stvaraju se velike emisije ugljen-dioksida što ugrožava životnu sredinu.
– Najviše otpada nastaje u ugostiteljskom sektoru, a zatim u javnim ustanovama, a tu su i pijace, hipermarketi sa prehrambenim proizvodima kojima je istekao rok trajanja – navodi Mitrović.
– Samo u Beogradu dnevno se spremi više od 200.000 obroka u javnim ustanovama i neka ostane samo po 20 grama, to je velika količina.
Prema njegovim rečima, veliki deo otpada od hrane završava kao pomije za stoku, a ukoliko on dolazi iz zdravstvenog sektora tu može biti i ostataka farmaceutskih proizvoda.
– Ako se time hrane svinje ili neko pokupi ostatke lubenica i dinja sa pijaca da od toga pravi rakiju ili se prehrambeni proizvodi sa deponija čudnim kanalima pojavljuju na buvljacima i prodaju građanima, onda je to nova havarija za životni prostor – naglašava naš sagovornik.
– Kada su u pitanju otpadna ulja, korišćena za pripremu hrane, samo se u Beogradu mesečno generiše oko 80 tona iz restorana i objekata brze hrane.
Od te količine, kako navodi, sakupi se oko 15 tona, što znači da se veliki deo tog otpada izliva u kanalizaciju, što je novi pritisak na vodotok i podzemne vode. Mitrović ističe i da sada u Srbiji nema dovoljno biogasnih postrojenja.
– To je veliki investicioni ciklus, biogasna postrojenja se grade kada ima mogućnosti da se obezbede dovoljne količine tog otpada da bi postojala sigurnost kapitala – precizira naš sagovornik.
Kod nas je sada, kako naglašava, oko 90% tog otpada van infrastrukture, odnosno završava na deponijama.
