Grad pesme i meraka kao što je Niš, od davnih dana poznat je u svetu po gostoprimstvu, svojim kafanama i specijalitetima specifičnim za ovo podneblje. Na prvom mestu tu je roštilj, zatim sarma ,punjene paprike i brojne poslastice koje se na kraju zaliju dobrom kapljicom i nadaleko poznatom južnjačkom muzikom.
U kafanama se dogovaraju razni poslovi, čuju se priče koje se ni na jednom drugom mestu ne mogu čuti. U njima imate priliku da sretnete ljude koje na ulici ne možete videti, brojne poznate ličnosti, ona lica koja godinama niste videli kao i ona koja baš tu, za tim stolom u uglu viđate svaki dan.
Oni su „inventar“, stalni gosti koji svojom pojavom dočaravaju atmosferu kafane, večne institucije u kojoj se dogovaraju svi poslovi, kuju se planovi i uz beskrajne priče, dobre zalogaje i nezaobilaznu muziku, obavezno zalije.
Čarolija niških kafana, bez obzira da li su male i neuredne, poznatije kao „ćumezi“, „bircuzi“, „birtije“ ili objekti izgrađeni i urađeni najsavremenijim stilom – jeste u atmosferi koja vlada pod svodovima davnašnjeg stecišta kulturnog i javnog života Niša.
Ovoj čaroliji ne mogu odoleti kako domaći tako i strani turisti, koji pristižu sa svih strana sveta u sve većem broju, pa se tako na jednom mestu mogu čuti brojni jezici sveta.
Sremac, Golubović i Kalča
Niške kafane bile su mesta gde su filozofi, pesnici, političari držali govore, trgovci sklapali dogovore, zaljubljeni parovi ukrštali poglede, gde se veselilo zbog rođenja deteta, venčavalo i gde su se organizovala razna slavlja, a veoma često lumpovalo se i veselilo i bez nekog konkretnog povoda.
Ta atmosfera neposrednosti, blizine i pozitivne energije održana je do današnjih dana.
Malo je poznata činjenica da je Niš jedan od gradova koji je prvi u Evropi imao kafane, u kojima su uz pesmu igru i po koju čašicu, brojni gosti, različitih staleža ispisivali stranice istorije najvećeg grada na jugu Srbije.
Atmosferi niških kafana nije odoleo ni Stevan Sremac, jedan od najpoznatijih pisaca srpskog realizma, tadašnji profesor u Prvoj niškoj gimnaziji, koja danas nosi njegovo ime.
Pisac je u kafani kod „Margera“, kako hroničari kažu, stvorio svoja velika dela „Zonu Zamfirovu“ i „Ivkovu slavu“, verno dočaravajući duh jednog vremena odmah posle oslobođenja Niša od Turaka.
Te čuvene kafane više nema, ali deo Niša u kome se nalazila nosi njeno ime i podseća na značaj i značaju jednog doba i mesta u kome su se sretali istinski zaljubljenici u pesmu i život.
U niškim kafanama su osnovane brojne družine poput pevačkih, streljačkih, lovačkih…
Najpoznatiji član lovačke družine bio je čuveni Kalča, lik iz Sremčevog romana „Ivkova slava“. NJegove dogodovštine pretočio je u knjigu „Kalčine priče“ Mihailo Golubović, poznati niški boem. Provodeći vreme po kafanama otkrio je kod sebe književni dar, koji je pretočio u anegdote o životu starog Niša. NJegove priče prvi put su objavljene 1911. godine kao feljton „Zapisi iz starog Niša“ u „Politici“ a zatim i kao knjiga „Kalčine priče“.
Na početku najpoznatije nekadašnje ulice starih zanata, Kazandžijskog sokačeta, nalazi se spomenik posvećen Stevanu Sremcu. Bronzana skulptura predstavlja sliku iz života u trenutku kada poznati niški lovac Kalča opisuje svoje putešestvije slavnom piscu dok ga pomno prati verni pas Čapa.
Upravo ispred ovog spomenika koji je izvajao akademski vajar Ivan Felker mnogobrojni turisti koriste priliku da se fotografišu i na taj način ovekoveče svoju posetu Nišu.
U jednoj od kafana rođena je misao o osnivanju pozorišne družine koje je ponela ime slavnog junaka „Sinđelića“. Danas je to Narodno pozorište, važna kulturna institucija poznata i van granica naše zemlje.
Uštpci i burek
Svaka kafana u Nišu ima nešto posebno zbog čega zaslužuje pažnju posetilaca.
Kult hrane je na ovom području veoma razvijen, pa zbog toga niške kafane nude jelovnike sa najraznovrsnijim starim jelima koje vekovima unazad obogaćuju tepezu ovo kraja, kojoj ne odolevaju ni oni koji dolaze sa različitih strana sveta. Ovde mogu da probaju pasulj na tavče sa kobasicom, podvarak sa mesom, sarmice u vinovom listu, punjene parike na mnogo načina i još bezbroj specijaliteta.
Posle noći provedenoj u jednoj od bezbroj kafana, kada se dobro pojede i zalije, u ranim jutarnjim satima dobro dođe osveženje. I to u – buregdžinicama! To su mesta na kojima turisti mogu da probaju stari niški doručak – burek (sa sirom ili sa mesom) koji se isključivo jede prstima uz čašu jogurta.
Minja Ilijeva, poznata književnica i novinarka, nekadašnji radnik Niškog kulturnog centra, kaže da atmosferi kafana nisu odolevali ni kolege pisci i novinari iz Beograda, Novog Sada i drugih krajeva. Inspirani celokupnom slikom, stvarali su nova dela.
Napominje da su i njene pesme nastale u kafanama izvedene na festivalima starogradske muzike „Niška jesen“, „Beogradsko proleće“, „Zlatna tamburica“… Numere pod nazivom „Niški korzo“, „Kod Margera“ i „Niške meraklije“ najčešće je interpretirao ansambl „Merak“ o kome trenutno piše u svojoj najnovijoj knjizi koja će biti objavljena u toku sledeće godine.
„U brojnim niškim kafanama održavaju se pesničko-muzički programi, okupljaju se talentovani ljudi tako da one predstavljaju neku vrstu narodnog univerziteta“ kaže Ilijeva i dodaje da nije retka pojava da se brojni turisti koji se zateknu u nekoj od niških kafana pridruže diskusiji ili učestvuju samo kao posmatrači.
“To ne čudi”, kaže ona „jer se tu okupljaju broje stare Nišlije, boemi, koji besede o muzici, sportu, prepričavaju događaje uz autentičan humor kroz šale i dosetke.“
Kafane iz starih dana
Niš je grad sa dušom, zato i ne čudi činjenica da u jednoj od ulica postoji više od pet kafana u kojima posetioci mogu okusiti tradicionalna jela i pića. Među njima ima i onih lokala koji isključivo nude moderan jelovnik, jer kako kažu, bez obzira na tradiciju moraju da prate i duh vremena u kome žive.
U jednoj staroj etno kući u centru grada poznavaoci dobrog zalogaja,tvrde da se može probati najbolji roštilj na ovim prostorima zbog koga, ljubitelji dobrog zalogaja dolaze iz raznih delova naše zemlje i sveta.
Preko puta čuvenog Kazandžijskog sokačeta nalazi se kafana sa veoma dugom tradicijom, više od 130 godina u kojoj se pored svih specijaliteta mogu naći i pihtije, nezaobilazan delikates starih srpskih trpeza. U tom prostoru najčešće se okupljaju poslovni ljudi koji uživaju u pravoj domaćoj kuhinji.
U srcu starog Kazandžijskog sokačeta postoji i jedno nezabilazno mesto svih Nišlija ali i onih koji „u prolazu“ žele da okuse razne specijalitete po jednostavnim recepturama. Posebno je posećeno u letnjim mesecima kada se u prelepom ambijentu bašte traži mesto više.
U centru grada nalazi se kultna kafana “Galija“ prema kojoj je, kako kažu, poznata pop-rok grupa dobila ime.
Pored brojnih specijaliteta i velikog izbora pića, ova stara niška kafana nudi ponešto i za vegetarijance. Zbog živopisnog ambijenta, dobre muzike i domaćinske atmosfere omiljeno je stecište Nišlija, brojnih gostiju ali i glumaca koji dolaze u Niš posebno u vreme filmskog festivala.
LJubitelji nove balkanske kuhinje svoje mesto pronalaze u restoranu „Kuća Stambolijskih“. Iskusni kuvari za goste pripremaju specijalitete od autohtonih namirnica koje nabavljaju od proizvođača sa ovog podneblja.
„Kuća Stambolijskih“ smeštena je u užem centru i jedan je od značajnijih objekata arhitekture Niša. Izgradnja je počela 1875. godine dovršena je tri godine kasnije, nakon oslobođenja Niša od Turaka. Gradnju je počeo Turčin, Amet Memetović a nakon toga je kupio ugledni niški trgovac Todor Stanković-Stambolija po čijem je nadimku je ovaj objekat poznat u gradu kao „Kuća Stambolijskih“.
Zanimljivo je i to da je ova kuća jedan od prvih starih niških stambenih objekata koje je proglašen spomenikom kulture a 1949. godine kuća je stavljena pod zaštitu zakona. U obrazloženju rešenja o zaštiti, navedeno je da objekat čuva sve odlike srpsko-balkanskog stila stare gradske arhitekture i da predstavlja jedini očuvani primerak u celom Nišu.
Kuća je trebalo da bude obnovljena za potrebe Muzeja starog Niša.
U ovoj priči treba pomenuti i kafanu na periferiji grada poznatu „DŽerimu“ koje više nema. Ona je je sredinom sedamdesetih godina bila kultno mesto ljubitelja dobre muzike sa svih strana sveta.
Kafana je dobila nadimak po svom gazdi Radetu Živkoviću DŽerimi koji je svojim likom i delom sa svojom krčmom ušao u nadaleko poznatu pesmu „Kazuj krčmo DŽerimo“. Aranžman za ovu pesmu napisao je Bakija Bakić a kompoziciju je izvodila Usnija Redžepova. Zbog tradicionalnog južnjačkog melosa, ova pesma je i danas pored melodije „Niška banja“ nezaobilan deo repertoara u niškim kafanama.
Ima Niš još mnogo dobrih kafana u kojima se u pravom društvu možete nezaboravno provesti,uz autentična jela i muziku specifičnu za ovo podneblje.
Sa koje god strane turisti da dođu, na njihovom putu će se naći bar nekoliko kafana koje nude vrhunsku uslugu uz ljubaznost osoblja, vesele ljude koji pesmama i šalama dočaravaju ambijent niških kafana nezaobilaznog dela svake turističke ponude jer to je pre svega grad meraka i meraklija.
Piše: Elizabeta Vojinović
