Najperspektivniji sektori za primenu modela cirkularne ekonomije u Srbiji su poljoprivreda, prerađivačka industrija, proizvodnja elektronskih uređaja i ambalaže, pokazuje analiza Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) i Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ).
Svake godine u Srbiji se generiše 12 miliona tona otpada, od čega 10 miliona tona čini otpad od rudarstva, energetike i građevinski otpad. Iako bi ove količne mogle znatno da se smanje, najveći potencijal za bolji tretman ima drugačija vrsta otpada – komunalni, kojeg godišnje napravimo oko 2,2 miliona tona. Ako bi se pravilno upravljalo s te dve tone, one bi, umesto na deponiji, mogle da završe kao hrana za ljubimce, zelena energija, kompost.
Na problem neadekvatnog tretmana otpada i njegovo rešavanje ukazuje Program za uvođenje cirkularne ekonomije do 2023. koji je predložio NALED uz podršku GIZ DKTI. Međutim, da bi model postao praksa, potrebne su izmene zakona, jača infrastruktura i jačanje svesti kompanija o prednostima ovog koncepta.
Primenjen princip cirkularne ekonomije u praksi bi izgledao ovako: proizvedi optimalno – koristi adekvatno – separiši pravilno – recikliraj i vrati u proizvodnju. Međutim, kod nas i dalje dominira linearni koncept, prema kojem se otpad ne reciklira, već se proizvede, upotrebi i odlaže na deponije.
Sektori sa najviše „cirkularnih“ potencijala
Program NALED-a i Nemačke razvojne saradnje „Upravljanje otpadom u kontekstu klimatskih promena (DKTI)“, koji sprovodi nemački GIZ, zagovara i izmenu zakona u ovoj oblasti kako bi se podstakao razvoj cirkularnog koncepta.
– Izmena zakona je neophodna, ali, sa druge strane, veliki je izazov da se ovi propisi i primene, pre svega zbog nedostatka odgovarajuće infrastrukture. Da bi izmene zakona imale smisla, moramo da imamo posebne kontejnere za odvajanje otpada i sanitarne deponije. Takođe, sada imamo svega 10 sanitarnih deponija i više od 120 opštinskih koje ne zadovoljavaju ni minimum standarda. Procene su da u Srbiji ima više od 3.500 divljih deponija. To moramo pod hitno da rešavamo, kako bismo se, kao zemlja kandidat za članstvo u EU, što više približili njihovim direktivama u ovoj oblasti – ističe Slobodan Krstović iz NALED-a.
U međuvremenu, kaže on, potrebno je usmeriti pažnju na sektore koje je analiza prepoznala kao one sa najviše potencijala za primenu koncepta cirkularne ekonomije, i potruditi se da oni postanu primer drugima kako na najbolji način koristiti otpad. To su poljoprivreda, proizvođnja ambalaže, pre svega staklene, i elektronskog i električnog otpada.
Hrana nije otpad
U Srbiji ima ukupno 4.571 komunalnog otpada koji generiša privreda. Istovremeno, registrovana je 331 kompanija koja ponovo koristi otpad i 32 koje ga odlažu. Kada je reč o biorazgradivom otpadu, njegova upotreba je možda i najbolji primer cirkularne ekonomije, koji se u našoj zemlji ne sprovodi u dovoljnoj meri, ni na ispravan način, kaže za B&F Bojan Gligić, regionalni menadžer kompanije EsoTron.
– Realnost je da 99% otpada od hrane, kojeg u Srbiji generišemo 250.000 tona godišnje, završava na deponijama, gde se sva količina takvog otpada pretvara u metan, ugljen-dioksid i druge opasne gasove. Nema potrebe posebno objašnjavati da je ugljen-dioksid najznačajniji uzročnik klimatskih promena, odnosno, globalnog zagrevanja, a da pritom ugrožava životnu sredinu i zdravlje ljudi. Ako bismo otpad od hrane uveli u cirkluarni tok, tako što bismo ga odvojili od ostalog otpada i preradili, korist bi bila ogromna – naglašava Gligić.
Naši ugostitelji godišnje nabave 123.000 tona hrane, od čega 20% odmah odbace jer su to kosti, ljuske ili kore, a još 15 odsto ostane u tanjirima, navode u NALED-u. Od otpada koji nastane u ugostiteljskim objektima i završi na deponiji u vazduh se oslobađaju metan i ugljen-dioksid. Gligić kaže da je idealno da se hrana odvaja od ostalog otpada, potom da se prerađuje i na taj način da se stvori energija, koja se dalje koristi u nekom proizvodnom procesu gde se opet stvara otpad i tako u krug.
Ako bismo primenili ovaj princip, od tog otpada mogli bismo da pravimo biodizel, biogas i zelenu energiju. Recimo, električna energija proizvedena iz obnovljivih izvora malo utiče na životnu sredinu, i ima veliki prostor za razvoj.
– To je idealan primer cirkularne ekonomije. Kad privreda spozna vrednost cirkularnog principa upravljanja otpadom, istovremeno ćemo dobiti zdraviju životnu sredinu i korporativnu odgovornost kompanija, kojima već decenijama težimo – uveren je Gligić.
Kada elektronika postaje otpad?
Električni i elektronski uređaji u Srbiji u proseku „žive“ oko 10 godina, nakon čega postaju otpad. Razvoj tehnologije doneo je trend da desktop računari žive 5-10 godina, mobilni telefoni se menjaju na pet, ili tri godine.
U izveštaju NALED-a i GIZ-a, koji se poziva na podatke Agencije za zaštitu životne sredine, navedeno je da je u Srbiji u 2018. godini stavljeno na tržište više od 19 miliona komada različitih proizvoda iz ove kategorije, teških više od 12.600 tona – mali kućni aparati, IT oprema, osvetljenje, alati, igračke, medicinski pomoćni uređaji… Samo proizvodnja različitih kablova i žica je u istoj godini dostigla težinu od gotovo 48 hiljada tona. Te godine je prerađeno 32.615 tona električnog i elektronskog otpada.
– U ovom segmentu bi reciklaža omogućila ponovnu upotrebu vrednih materijala koji se u uređaje ugrađuju. Cirkularna proizvodnja unapredila bi dizajn proizvoda kako bi bio napravljen od ekoloških materijala koji ne zagađuju, a čiji se delovi mogu lako popraviti, zameniti ili reciklirati. Na primer, prosečan televizor sadrži približno šest odsto metala i 50% stakla – objašnjava Slobodan Krstović i dodaje da je jedan od problema koji sada može da se uoči – nedostatak partnera.
Svaki građanin godišnje potroši 50 kilograma ambalaže
Svaki stanovnik Srbije potroši oko 50 kilograma svih vrsta pakovanja godišnje, od čega petinu čini plastična ambalaža, što je više od 70.000 tona plastične ambalaže godišnje. Materijali koji se koriste za ambalažu koja se mahom koristi jednokratno, pored plastike su i staklo, karton, aluminijum itd.
– Posebno sakupljanje materijala koji mogu da se recikliraju ključ je uspešne cirkularne ekonomije, ali zahteva infrastrukturu. Imajući u vidu da Srbija ima više od 200 kompanija koje se bave proizvodnjom i reciklažom ambalaže, bilo da je reč o plastici, aluminijumu, staklu, kao i da ima preduzeća koja prave proizvodne alate, jasno je da je potencijal za razvoj cirkularne ekonomije veliki u ovom delu – kaže Krstović.
Rudarstvo i energetika najveći zagađivači
Ipak, iz ugla zaštite životne sredine, najznačajnije je da se suzbije otpad koji naprave firme u sektoru rudarstva i energetike. Prema istraživanju, ta dva sektora su ubedljivo najveći zagađivači, jer od njih u prirodu stiže više od 90% netretiranog otpada.
Kada je analiza rađena, samo u rudarstvu, učešće otpada u ukupnoj količini iznosilo je 79%, što je za posmatrani šestogodišnji period rast od 46,1%. Na drugom mestu je energetika, iz koje dolazi 12,2% ukupnog otpada u Srbiji. U šestogodišnjem periodu, ovaj sektor je zabeležio blagi pad od jedan odsto u količinama otpada.
Kad se podvuče crta, ostali sektori imaju znatno manji udeo, pa tako, više od 15 udela imaju još prerađivačka industrija i domaćinstva, pokazala je analiza NALED-a i GIZ-a.
„Zelena“ radna mesta za MSP
Otvaranje novih radnih mesta u sektoru malih i srednjih preduzeća, u delatnostima koje su direktno ili indirektno povezane sa konceptom cirkularne ekonomije, moglo bi, prema okvirnoj proceni u analizi NALED-a i GIZ-a, da zaposli još 30.000 radnika, a ujedno bi povećalo efikasnost i zaradu firme.
U Evropi se princip cirkularne ekonomije razvija već nekoliko godina, a prema podacima Eurostata, za pet godina je otvoreno četiri miliona novih radnih mesta, stvorena je dodatna vrednost od 155 milijardi evra, i zabeležen porast privatnih investicija od 18 milijardi.
Dodatno, ušteda električne energije je bila jednaka potrošnji države kao što je Italija.
