Neraskidiva veza između zemlje, neba i seljaka i njegovog rada bila je okosnica seoskog života, porodice, zadruge, sela, društvene zajednice i na kraju same države
Srbski seljak, zemljodelac, zemljoradnik, ratar, težak, stočar, poljoprivednik, poljoprivredni proizvođač, kako su mu sva imena nadevali uvek je bio okrenut zemlji i nebu. Pogrbljen je gledao u crnicu, oranicu, livadu, pašnjak i razmišljao šta mu je činiti, šta valja zasaditi, kog korova se otarasiti, kolko vode naliti ili đubreta na njivu, livadu, ili baštu staviti. Dok je pogrbljen, pogleda uprtog u zemlju gledao, seljak kad bi odluku doneo, ispravio bi se poče šao po glavi i onda upro pogled u nebo. Ćutao je, a pitao je onog koji je visoko, hoće li to što je odlučio njemu roda doneti, njega i njegovu porodicu ishraniti i malo radosti u ovozemaljski život uneti.
Poljska privreda u narodnim poslovicama
Ta neraskidiva veza između zemlje, neba i seljaka i njegovog rada bila je okosnica seoskog života, porodice, zadruge, sela, društvene zajednice i na kraju same države. Tako je bilo nekad. Kako je danas vidimo sami. Nauka je napredovala do nebeskih visina, a selo i seljak su nazadovali do morskih dubina. Šta je bolje za ovozemaljski čovekov život pokazaće vreme, mada je nama samima već danas, mudrijima je bilo i ranije, mnogo toga jasno.
Značajnije od udžbenika i rasprava
Zahvaljujući predanom radu učitelja, sveštenika, etnografa i uopšte školovanih ljudi, rodoljuba koji se svog seoskog porekla nisu odrekli, mi danas imamo zabeležene priče, pesme, narodne poslovice, savete šta i kad valja činiti, a šta opet ne valja jer može nam samo štetu naneti. Jedna od vrednih knjiga koju bi valjalo pročitati, bar kad su poljoprivredna zanimanja u pitanju je knjiga Milana Z. Vlajinca Poljska privreda u narodnim poslovicama, izdavač Radio Televizija Srbije, Beograd 2007. godine. Knjiga je prvi put objavljena 1925. godine.
U predgovoru knjige autor je zapisao da je jedno nesporno, što valja stvarno istaći. Naime: glavno zanimanje našeg naroda koji je stvarao poslovice, od uvek je bilo, pa i sad je poljoprivredno. Sasvim je prirodno što među našim narodnim poslovicama ima srazmerno najviše takvih, koje imaju neposredne ili posredne veze sa tim glavnim zanimanjem narodnim.
Vlajinac je kao obrazovan čovek, profesor na Poljoprivredno-šumarskom fakultetu, svestan promena koje se u društvu dešavaju i zato piše sledeće: „Nesporno je da mnoge narodne poslovice, koje su unete u ovu knjigu mogu imati sada još samo istorijski značaj. Druge su, opet, po svojoj stvarnoj sadržini veoma bezazlene (naivne) i dobijaju punu vrednost tek kad se ima na umu njihov prenosni značaj. Ali ih je ipak najviše takvih, koje ne samo imaju, već će verovatno i za uvek imati svoju veliku praktičnu vrednost. Poslovice, pak, o pojedinim vrstama domaće stoke, pored toga pružaju još neocenjivu građu za psihološko poznavanje domaće stoke, kakvo se ne može steći ni iz najopširnijih stručnih udžbenika i rasprava“.
Koliko je naš čestiti profesor Milan Z. Vlajinac bio u pravu prosudite sami.
Nauk i za danas
A za sve nas evo nekoliko poslovica iz obimne knjige.
Uzori duboko a zagradi visoko, nasij često, pa sjedi te u miru jedi; Kako njivu radiš, tako će te raniti; Vinograd ne ište molitve, nego motike. Kakvo seme poseješ, onako ćeš žito žnjeti.
U odeljku gde piše o nagradi ili plati onih koji rade zapisana je poslovica: Svaka tica od svog kljuna živi. Uz nju ide i objašnjenje. Svako živi od svoje zarade. Uz taj odeljak pridodat je savet onima koji rade: Tko na kojoj stolici sjedi, neka je dobro čuva. Objašnjenje je da onaj ko se službom hrani neka je verno služi i revnosno svoje dužnosti obavlja. Verujem da poslednje dve poslovice važe i danas.
Piše: Dragomir Antonić
