Pobedom u Boju na Ljubiću 6. juna 1815. godine, srpski ustanici predvođeni knezom Milošem Obrenovićem zadali su odlučujući udarac osmanskoj vojsci. Taj trenutak označio je preokret u Drugom srpskom ustanku i utabao put ka autonomiji Srbije.
Bitka na Ljubiću, vođena 6. juna 1815. godine, predstavlja prelomni trenutak u Drugom srpskom ustanku. Sukob sa elitnim trupama Sulejman-paše Skopljaka kod Čačka završen je odlučujućom pobedom srpskih ustanika, kojom je podignut moral pokreta, a Miloš Obrenović učvrstio svoj politički autoritet.
Ustanici, predvođeni Miloševim bratom Jovanom Obrenovićem i Lazarom Mutapom, još od 25. aprila opsedali su Čačak. Grad je bio delimično zauzet, ali su oko džamije i ključnih objekata ostale utvrđene turske snage koje su ubrzo dobile pojačanje – 700 vojnika Husein-paše iz Vranja.
Situacija se dodatno zaoštrila dolaskom oko 5.000 osmanskih vojnika iz Beograda pod komandom Čaja-paše, što je primoralo ustanike da se povuku na brdo Ljubić. Tamo su organizovali novu odbrambenu liniju, čekajući priliku za kontraudar.
Junaci, topovi i velika žrtva
Među ustanike su pristizala pojačanja iz raznih krajeva – Užica, Gruže, Dragačeva. Miloš je sa sobom doveo i dva topa koji su imali veliki značaj tokom borbi. U pokušaju da ih sačuva od Turaka, poginuo je barjaktar Tanasko Rajić, čime je postao simbol herojske žrtve i ušao u narodnu epiku.
Uprkos svakodnevnim napadima i velikim gubicima, ustanici su izdržali do ključnog trenutka – 6. juna. Tada je Vasa Tomić iz Knića usmrtio turskog zapovednika Čaja-pašu, izazvavši pometnju u redovima Osmanlija.
Slom osmanske komande
Nakon smrti Čaja-paše, komandu je preuzeo njegov sin Muhamed-beg, ali bez uspeha. Tankosava Janković donela je presudne informacije o haosu među turskim trupama. Srbi su odmah krenuli u poteru i usledila je potpuna kapitulacija Osmanlija, čime je bitka na Ljubiću završena njihovim porazom.
Pobeda kod Ljubića bila je odlučujuća. Usledila je pobeda kod Dublja, posle koje su Turci počeli da uzmiču sa srpskih prostora. Knez Miloš je veštim pregovorima i daljim političkim potezima osigurao autonomiju Srbije, a ustanak se završio kao trijumf narodne borbe za slobodu.
