Osnovni pojmovi iz oblasti zakonodavstva: Zakon je Zakon!

Funkcionisanje države ne bi bilo moguće bez odgovarajućeg pravnog ustrojstva, koje se zasniva na zakonodavstvu. Ono je temelj svake ozbiljne, odgovorne i demokratski orijentisane države i garancija građanima da su u svojim pravima i obavezama međusobno jednaki te da ne postoji drugi zakon osim onog propisanog

Bivšem doživotnom predsedniku (J. B. Titu) bivše države (SFRJ) pripisuje se, sada već dobro poznata izreka – „nećemo se valjda pridržavati zakona kao pijan plota“, koja je vremenom dobila svoje modifikacije i nadogradnje u mnogim oblastima. Ipak, kada govorimo o pravu, tj. zakonima kao njegovom formalnom izrazu, nije mnogo ostavljeno mašti na volju i slobodi interpretracije – zakoni se moraju poštovati, bez obzira na naša svakodnevna iskustva. Kako bi se što bolje razumelo i tumačilo narečeno gradivo, izdvojili smo neke od osnovnih pojmova iz oblasti zakonodavstva.

LEGISLATIVA (lat.)

Zakonodavna vlast čija je funkcija donošenje zakona po unapred propisanoj proceduri. U modernim demokratskim državama poverena je predstavničkom telu (parlamentu, skupštini), izabranom na demokratskim izborima, mada pod određenim uslovima pojedina ovlašćenja mogu biti preneta na izvršnu i sudsku vlast. U cilju ostvarivanja pravne sigurnosti građana, zakonodavna vlast donosi opšte zakone – oni deluju „erga omnes“ (prema svima – lat.) i odnose se na buduće situacije te ne smeju imati retroaktivno dejstvo. Da bi se obezbedila vladavina prava, zakoni su obavezni za sve građane jedne države, uključujući i samu zakonodavnu vlast.

NARODNA SKUPŠTINA (REPUBLIKE SRBIJE)

Najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u državi. Jednodomna je i sastoji se od 250 narodnih poslanika, koji se po Ustavu biraju na slobodnim i tajnim izborima na mandat od četiri godine. Predstavlja je predsednik Narodne skupštine i njen rad je javan. U okviru svoje nadležnosti vrši sledeće funkcije: predstavničku, zakonodavnu, izbornu i kontrolnu. Sastaje se u dva redovna zasedanja godišnje – prvog radnog dana u martu i prvog radnog dana u oktobru. Redovno zasedanje ne može trajati duže od 90 dana.

USTAV (Constitutio, lat.) 

Osnovni zakon ili najviši opšti pravni akt u sistemu opštih pravnih akata jedne države, stoji na čelu svih drugih opštih pravnih akata koji moraju biti u saglasnosti sa njime. NJime se uređuju najvažniji odnosi u društvu – sadrži načelne propise o društvenom, ekonomskom i političkom uređenju države, određuje najviše organe vlasti i njihova ovlašćenja, odnos prema nižim organima vlasti, te garantuje građanske slobode i prava, ali i propisuje njihove obaveze. Mogu biti pisani i nepisani (običajni, što je danas ređi slučaj), „čvrsti“ i „meki“ (po načinu donošenja i promene) a donosi ih parlament ili za tu priliku posebno formirana ustavotvorna skupština, mada ih u retkim slučajevima donose i izvršne vlasti – tada se radi o „oktroisanom“ ustavu. Ustav može biti potvrđen i na narodnom referendumu, što je bio slučaj i sa važećim Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 2006. godine.

ZAKON 

Pisani opšti pravni akt slabije pravne snage od Ustava, koji donosi Narodna skupština po posebnom, zakonodavnom postupku. Izuzetno, zakon može biti potvrđen na referendumu i tada ga zajednički donose Narodna skupština i građani. Ovim pravnim aktom, uređuju se, posle Ustava, najvažniji društveni odnosi u jednoj državi. Svi akti slabije pravne snage (podzakonski akti) moraju biti u saglasnosti sa zakonom. Zakonom se društvena pravila pretvaraju u norme, koje su obavezujuće za sve građane

ZAKONIK 

Za razliku od zakona koji uređuje određenu konkretnu materiju pravnog sistema, zakonik je širi, ima opštiji karakter – uređuje širu oblast od zakona (npr. krivični zakonik), uređuje celu pravnu granu (ili oblast) i obrađuje je celovito i sistematično tako da omogućava preglednost i jednostavnost u primeni prava.

PREDLOG ZAKONA

Deo procedure donošenja zakona; u Srbiji pravo predlaganja zakona imaju – svaki narodni poslanik, Vlada, skupština autonomne pokrajine, najmanje 30.000 birača, Narodna banka Srbije u oblastima iz svoje nadležnosti. Predlog zakona se sastoji iz dva dela: teksta predloga i obrazloženja koji se upućuju Narodnoj skupštini, gde se dostavljaju narodnim poslanicima, nadležnim skupštinskim odborima i Vladi (ako ona nije predlagač). Predloge zakona uvek razmatra Zakonodavni odbor, sa stanovišta usklađenosti sa Ustavom i pravnim sistemom. Može da se uvrsti u dnevni red Narodne skupštine u roku ne kraćem od 15 dana od dana njegovog podnošenja.

VEĆINA ZA ODLUČIVANJE 

Narodna skupština odlučuje većinom glasova narodnih poslanika na sednici na kojoj je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika (tzv. relativna većina – najmanje 64). O pitanjima posebno određenim Ustavom, Narodna skupština odlučuje većinom glasova svih narodnih poslanika (tzv. apsolutna većina – najmanje 126). O promeni Ustava, promeni granica i razrešenju predsednika Republike zbog povrede Ustava, Narodna skupština odlučuje dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika.

OBJAVLJIVANJE ZAKONA I DRUGIH OPŠTIH AKATA 

Zakoni i drugi opšti akti objavljuju se pre stupanja na snagu. Ustav, zakoni i podzakonski opšti akti Republike Srbije objavljuju se u republičkom službenom glasniku, a statuti, odluke i drugi opšti akti autonomnih pokrajina objavljuju se u pokrajinskom službenom glasniku. Statuti i opšti akti jedinica lokalne samouprave objavljuju se u lokalnim službenim glasilima. Zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja.

POTVRĐENI MEĐUNARODNI UGOVORI

Izvor prava, ali slabiji od Ustava, a jači od zakona. Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore kada je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja. Ovi ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Slabije su pravne snage od Ustava („potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u saglasanosti sa Ustavom“, „ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom“), a jače od zakona („Zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima“).

PODZAKONSKI AKTI 

Opšti pravni akti niže pravne snage od zakona, koji moraju biti u skladu sa zakonom, kao što zakoni moraju biti u skladu sa ustavom (tzv. hijerarhija izvora prava). Podzakonski akti mogu biti – uredbe, odluke, pravilnici, naredbe, uputstva. Podzakonske opšte akte donose: Vlada, organi državne uprave, imaoci javnih ovlašćenja, a izuzetno ih može donositi i Narodna skupština. Organi državne uprave mogu doneti podzakonski propis samo ako su posebno ovlašćeni zakonom ili propisom Vlade. Podzakonski akti su oni akti koji ne utvrđuju nova prava i obaveze, već ih samo razrađuju i dopunjavaju.

LOKALNA SAMOUPRAVA 

Pravo građana da upravljaju javnim poslovima od neposrednog, zajedničkog i opšteg interesa za lokalno stanovništvo, neposredno i preko slobodno izabranih predstavnika u jedinicama lokalne samouprave, kao i pravo i sposobnost organa lokalne samouprave da, u granicama zakona, uređuju poslove i upravljaju javnim poslovim koji su u njihovoj nadležnosti i od interesa za lokalno stanovništvo.

STATUT 

Najviši pravni akt jedinice lokalne samouprave. Statutom se uređuju naročito: prava i dužnosti jedinice lokalne samouprave, organizacija i rad organa i službi, način upravljanja građana poslovima iz nadležnosti jedinice lokalne samouprave, osnivanje i rad mesne zajednice i drugih oblika mesne samouprave, uslovi za pokretanje građanske inicijative i druga pitanja od značaja za jedinicu lokalne samouprave.

Piše: Ninko Kresojević