Za odlaganje pepela iz termolektrana Srbija izdvaja milijarde dinara, a pepeo bi mogao da donosi veliki profit.
Pepeo se koristi u građevinskom materijalu, uz ostvarivanje prihoda i snižavanje cena gradnje, prenosi RTS.
Države Evropske Unije iskoriste više od 90 odsto pepela, dok EPS proda najviše šest odsto.
Osim pepela, rad termoelektrana stvara i šljaku i gips. Pepeo je počeo da se koristi 1953. godine u Sjedinjenim Državama, u gradnji brane Hangri Hors. Bio je značajan građevinski materijal brojnih znamenitih objekta – najviše zgrade na svetu Burdž Kalifa i danskog mosta Velikog Belta. U Evropi je neizostavan u izgradnji putne i železničke infrastrukture, betona, nasipa na rekama. Srbija ima ogroman potecijal pepela, ali je neiskorišćen.
Profesor Jovan Despotović, član UO Inženjerske komore Srbije kaže da imamo 700 miliona tona pepela.
– Kako god računali, kako god kalkulisali, polovina se baci, pola prospe, vetar raznese. To je neviđeno bogastvo, odnosno naš zlatni grumen – rekao je Despotović.
Direktorka sektora za energetsku efikasnost u EPS-u Milena Đakonović, navodi da postoji Uredba o tehničkim i drugim karakteristikama pepela kao građevinskog materijala.
– EPS ima tu sirovinu, međutim, ne dešava se taj ključni korak povećanja korišćenja pepela – rekla je Milena Đakonović.
Problem je što se u našoj zemlji pepeo vodi kao otpad. Dok je sa gipsom situacija nešto bolja. On je nus proizvod postrojenja odsumporavanja u kostolačkim termoeltranama koje gips prodaju cemetarama u zemlji, a veći deo izvoze u Rumuniju.
– Kostolac je uspeo da upiše gips u Evropski registar hemikalija, takozvani rič sertifikat. I kod nas je upisan u Registar nus proizvoda, tako da naš gips prodajemo – rekao je Željko Ilić, direktor za proizvodnju u TE Kostolac.
Iako je zarada minimalna, prodaja je veoma značajna, jer EPS tako smanjuje troškove preskupog odlaganja na deponije.
– Industrijski otpad jedan je od najzastupljenijih vrsta otpada u Srbiji, a pepeo i šljaka i gips predstavljaju preko 85 odsto tog otpada. Najvećim delo, otpad završava na deponijama. U Srbiji pet deponija prima ovu vrstu otpada u količini na 1.600 hektara plodnog zemljišta – rekla je Tatjana Kaluđerović, pomoćnica ministarke zaštite životne sredine.
Rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju u Privrednoj komori Srbije Siniša Mitrović ističe da tretman ove vrste otpada može da dostigne jedan odsto BDP-a.
– Tu mora da se uvede matematika – dovezeš, dobijaš neki novac i koristiš za makadamske puteve. Ovo može biti novi resurs za investicije, procene koje radi moj tim u Komori – jedan odsto BDP-a – rekao je Mitrović.
Građevinski fakultet i EPS uradili su studiju korićenja pepela, a za realizaciju je neophodna podrška države. Struka predlaže fazno povećanje plasmana pepela sa kvotom od 450.000 tona i uspostavljanje operatera.
