Krajem novembra u starom centru grada Marseja srušile su se dve trošne zgrade – poginulo je
desetoro ljudi. Jedna je bila prazna. U drugoj su živeli stanari uglavnom siromašni, prinuđeni da za zgradu sa napuklim zidovima, starim instalacijama i pacovima u podrumu,
plaćaju oko 600 evra mesečno. Ogorčeni stanovnici Marseja okupili su se par dana nakon tragedije na protestnom „belom“ maršu kako bi odali poštu žrtvama. Kao u kakvom horor – filmu na trotoar u ulici kojom je kolona prolazila srušio se balkon. Srećom, samo lakše su povređeni jedna baka i njen petogodišnji unuk.
Ispostavilo se da su gradske vlasti prodale zgradu privatniku jer tako štede novac za renoviranje socijalnih stanova i pune gradsku kasu. Vlasnik je očigledno nije renovirao da bi smanjio troškove, ali je uspeo da dobije dozvolu od inspekcije da izdaje stanove. Ovaj tragičan događaj u Marseju ilustruje problem koji lokalne vlasti u Francuskoj i u drugim zapadno-evropskim državama imaju sa prezaduženošću.
Posle dužničke krize banaka 2008. godine i država 2010. godine, politika „stezanja kaiša“ i takozvane štednje dovela je mnoge opštinske i kolektivne vlasti u situaciju da više ne mogu da finansiraju svoje socijalne i druge službe u interesu građana.
Marsej
Državne subvencije
Kredite su pre toga dizali nekad lakomisleno, ne obraćajući pažnju da su u „švajcarcima“ ili
sa promenljivim kamatama, nekad zato što je lokalna vlast bila korumpirana, a nekad prosto zbog neukosti.
Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope koji dva puta godišnje u Strazburu okuplja predstavnike iz svih 47 država članica ove panevropske organizacije, usvojio je u novembru rezoluciju o lokalnim vlastima u dužničkoj krizi. U rezoluciji se sve države pozivaju da omoguće više budžetske samostalnosti opštinskim i gradskim vlastima.
Izvestilac, Eter Makvi iz Škotske, podnela je izveštaj o dužničkim teškoćama lokalnih
vlasti u Evropi. „Lokalne vlasti osetile su posledice finansijske krize. Centralne vlasti u većini zemalja treba da daju subvencije lokalnim vlastima u srazmeri koja će omogućiti rad osnovnih službi. Mislim da to treba da bude prioritet, ali često nije tako“, rekla je Eter Makvi u razgovoru za Naše mesto u Savetu Evrope u Strazburu.
Eter Makvi
Po njenom mišljenju lokalne vlasti treba u većoj meri da raspolažu taksama jer one najbolje znaju kakve su lokalne potrebe i naročito potrebe za socijalni rad, za pomoć najsiromašnijima, za staračke domove itd. „Lokalne vlasti moraju da budu u dijalogu sa vladom, nama je potrebno s jedne strane više autonomije, ali sa druge potreban nam je održiv sistem državnog investiranja“, zaključuje Makvi. Ona kaže da je istraživanje pokazalo da se u 47 zemalja članica Saveta Evrope, za regione i opštine izdvaja od 15 do 20 procenata ukupnog
društvenog proizvoda. „Stvar je u tome da moramo da imamo kritički dijalog i da mi – lokalne vlasti treba da budemo ti koji će imati presudnu reč u odlučivanju koliko treba da se izdvoji finansijskih sredstava“, smatra Makvi dodajući da je to dobro „za lokalnu demokratiju i demokratiju uopšte“.
Državne subvencije trebalo bi da omoguće gradovima i opštinama da budu rentabilni i da i sami zarađuju profit. Makvi kaže da nije mogla da dobije podatke od svih država o finansiranju lokalnih vlasti i njihovim dugovima. „Neki ministri su čak izričito odbili da nam daju podatke“, kaže naša sagovornica. U Velikoj Britaniji, ali i u drugim evropskim državama, centralna državna vlast često prebacuje neke svoje aktivnosti na lokalne vlasti, ali pritom nema dodatnog finansiranja – dodaje ona.
Eter Makvi potvrđuje da je eksplozija dužničke krize 2008. godine dovela mnoge predsednike opština u skoro bezizlaznu situaciju jer su bili pritisnuti dugovima koji su rasli zbog rasta kamata. Ipak, uočljiva je razlika između juga i severa Evrope. Po rečima Eter Makvi, u Škotskoj nema slučajva prezaduživanja jer postoje stroga pravila koliko i kako jedna opština ili komuna ili regija mogu da se zaduže. Mora da postoji garancija da mogu da vrate dug.
Kakva je situacija u Francuskoj
To, međutim, nije bio slučaj sa Francuskom, Italijom ili Španijom. U Francuskoj, najteže je u opštinama i drugim kolektivnim vlastima koje su se zadužile u švajcarskim francima ili su podigle kredite sa promenljivim kamatama koje su samo u početku niske.
Ekonomski časopis Challenges otkrio je da u Francuskoj ima 1.745 opština i lokalnih zajednica koje su podigle takozvane rizične kredite. Od toga 275 opština imalo je dugove veće od 7 miliona evra. Neki su hteli da finansiraju muzej, neki bolnicu, klizalište ili bazen. A onda je došla kriza, kamate su rasle, morali su da uzimaju nove kredite da bi otplatili kamate i
tako dalje po poznatoj šemi po kojoj su prezaduženi i mnogi pojedinci, pa i sama država.
Francuski dug prešao je dve milijarde evra ukupnog društvenog proizvoda, a 10 odsto od toga su
dugovi lokalnih opštinskih i regionalnih vlasti. Zbog obaveze da štede, lokalne vlasti smanjuju broj zaposlenih, investicije i troškove za socijalnu pomoć. Gradonačelnik iz oblasti Lozer pre tri godine izvršio je samoubistvo jer su dugovi za koje je bio odgovoran dostigli astronomske razmere.
Jedan od načina da se teškoće nekako ublaže je mobilizacija građana. Organizuju se dani kada
građani dobrovoljno učestvuju u „radnim akcijama“ čišćenja, farbanja ili popravljanja. Ova metoda pokazala se vrlo uspešnom pa se proširila i na teritorije na istoku zemlje koje nisu toliko finansijski ugrožene. Građani se rado odazivaju pozivu jer dobrovoljnim radom pomažu
lokalnim vlastima da izbegnu povećanje taksi za stanovanje i zemljište. Osim toga svaka „radna
akcija“ ima društvenu vrednost – ljudi se druže i upoznaju.
Kako bi popunili prazne kase, mnogi gradovi i opštine u Francuskoj prodaju javno vlasništvo u čijem su posedu. Tuluz je samo 2014. godine, na primer, prodao zgrade i nekretnine u vrednosti od 4 miliona evra. „To nam je omogućilo da ne moramo da se dodatno zadužujemo“, objasnila je gradska vlast. Nastavili su sa prodajom i do sada je tako u kasu ušlo oko 30 miliona evra.
Prodaji državnih nekretnina pribegavaju redovno i Pariz, Tur i drugi gradovi. Tipičan primer „opšte rasprodaje“ je zgrada ogromne katoličke crkve iz 19. veka u gradiću Granvil na severu zemlje koja se ovih dana prodaje za 30 hiljada evra. Neke opštine, kao Sable sir Sart (Sable sur Sarthe) u oblasti Sarte (Sarthe), odlučuju se da buldožerima reše problem, i na mestu crkve sagrade parking koji donosi dobit.
Kako bi se lokalne vlasti izvukle iz začaranog kruga „toksičnih“ kredita i promenljivih kamata, država je osnovala fond od tri milijarde evra za pomoć najzaduženijima. Fondu je stiglo skoro hiljadu predmeta za rešavanje. Država je tako pomogla da se situacija donekle popravi. Predviđeno je da Fond radi sve do 2028. godine.
Uprkos svim državnim merama, ovih dana objavljeno je da je oko šest hiljada komuna u Francuskoj povećalo takse za zemljište i za stanovanje. Povećanja su negde drastična i idu do skoro 30 odsto. Država je smanjila subvencije tako da su na kraju ceh platili građani kroz takse, koje više liče na kazne nego na poreze.
Neke male komune kao Sasenž (oblast Izer) odlučile su da tuže sudu francusko-belgijsku banku
Deksia i to zbog „kolektivne prevare“. Banka im je svojevremeno kao najbolji kredit preporučila onaj u švajcarskim francima sa kamatom od 3 odsto. Međutim, kada je izbila kriza, švajcarskom franku skočila je vrednost, a kamata je porasla na 13 odsto. Banka Deksia je u međuvremenu propala, a sud je u oktobru doneo presudu u korist komune.
U Alzasu su neke komune već 2015. tužile banke takođe za prevaru, to jest za obmanjivanje klijenta
prilikom savetovanja koji kredit da uzme. Reč je o velikim bankama koje su brzo predložile nagodbu da se negativna reklama ne bi širila
po medijima i društvenim mrežama.
Slučajevi u Italiji i Španiji
U Italiji i Španiji opštine su se, posle eksplozije dužničke krize 2008. „probudile“ u košmaru dugova i politike državne štednje koja im je smanjila subvencije. Između 2010. i 2016. državne subvencije za italijanske lokalne vlasti smanjene su za 9 milijardi evra.
Italijanska vlada ustanovila je pre šest godina „pred-kriznu proceduru“ za lokalne vlasti. Reč je uglavnom o opštinama i lokalnim zajednicama na jugu Italije. Slično kao u Francuskoj, osnovan je poseban Fond iz koga je država nadoknadila lokalnim vlastima prihode koji nedostaju.
Sa ovim merama pomoći kombinovane su mere drakonske štednje – povećanje lokalnih poreza i smanjenje troškova za socijalne službe. U zakon o lokalnim upravama unesen je novi član koji postavlja stroge uslove u slučaju da opštine žele da uzmu kredit kod banaka.
Stanje je, međutim, i dalje teško. Dovoljno je reći da veliki gradovi troše više od 12 odsto svojih prihoda samo da bi platili kamate za kredite. U malim zajednicama je još gore – u nekima čak četvrtina prihoda ide na plaćanje kreditnih kamata.
Tri su ključna „rešenja“ koja italijanskim lokalnim vlastima stižu iz Rima i iz Brisela: smanjenje državnih subvencija, blokada potrošnje, obaveza da se iz postojećih rezervi novca, kao glavni prioritet, prvo plaćaju krediti i kamate.
Italijanska štampa prenela je nedavno da su lokalne vlasti u Parmi morale da ukinu socijalnu i sve druge pomoći za 15 invalida. Niko se više o njima neće brinuti osim dobrovoljaca. Ako dobrovoljaca bude bilo.
U Španiji je slično. Najbolja ilustracija je najzaduženije selo u Španiji – Peleas de Abaho, severno od Madrida. Opštinski prihod u ovom selu je 42 hiljade evra godišnje, a krediti koje bi trebalo da vrate iznose ukupno 4,6 miliona evra.
Stanovnici su saznali za ovaj kolosalni dug tek nedavno kada je izabran novi predsednik opštine. Otkrio je da je njegova prethodnica, koja je bila na funkciji više od tri decenije, nemilice trošila i podizala kredite, služeći se
novcem i za svoje lične potrebe.
Novi gradonačelnik se nada da će selo „izvući“ već gotova zgrada doma za stare koji bi mogao da donese prihode. Uz to, banke bi morale da im oproste 80 odsto duga. U protivnom meštani će ga otplaćivati još pet stoleća.
Piše: Nataša Jokić
