Institucija lokalnog ombudsmana ne kontroliše samo zakonitost već i celishodnost rada uprave. Zakonitost je relativno lako kontrolisati jer podrazumeva da svi doneti akti i sve preduzete radnje moraju biti u skladu sa zakonom. Problem često nastaje kada je potrebno ustanoviti da li je uprava postupala celishodno
Kada se govori o zaštiti prava građana posebno mesto zauzima institucija koja je radi toga osmišljena i koja postoji širom sveta, ali u Srbiji funkcioniše samo u nekim lokalnim samoupravama. To je zaštitnik prava građana – ombudsman. Ovaj nezavisni organ neobičnog naziva osim što postoji i funkcioniše na državnom nivou, može se, ukoliko to lokalne Skupštine opština i gradova odluče, izabrati i na lokalnom nivou.
Odnos građana i države, zloupotreba i nepoštovanje prava građana od strane birokratizovane i svemoćne državne uprave vekovima je problem koji građani država širom sveta osećaju. Sa razvojem parlamentarne demokratije i uvećanjem moći koju je i obični građanin dobio postepenim uvođenjem opšteg prava glasa, razvijali su se i metodi kontrole i odlučivanja o pritužbama građana na rad uprave. Jedan od relativno novih, pomalo neobičnih i u svetu veoma popularnih načina zaštite prava građana je institucija ombudsmana.
Ombudsman se pojavljuje danas pod različitim imenima i u različitim oblicima u preko 200 institucija u velikom broju zemalja. Računa se da u različitim formama ovu instituciju danas poznaje preko 130 zemalja sveta. Specifičnost ove institucije je u tome što ombudsman ne može poništavati ili menjati odluke uprave, nema mogućnost primene sile, odnosno svoju moć vuče iz autoriteta same institucije, iz uticaja koji ima na javno mnjenje, na skupštinu i organe izvršne vlasti. Ombudsman svojim predlozima, uputstvima i izveštajima otklanja namerne i nenamerne greške u radu uprave i pomaže u ostvarivanju građanskih prava i sloboda.
Sredstvo za kontrolu vlasti
Ova institucija ne kontroliše samo zakonitost već i celishodnost rada uprave. Zakonitost je relativno lako kontrolisati jer podrazumeva da svi doneti akti i sve preduzete radnje moraju biti u skladu sa zakonom. Problem često nastaje kada je potrebno ustanoviti da li je uprava postupala celishodno. Uprava može postupiti zakonito, ali to još uvek ne znači da postupa i celishodno. U pojedinim stvarima uprava ima diskreciona ovlašćenja. To znači da zakon postavlja okvire, a sama uprava, krećući se u zakonskim okvirima, ima ovlašćenje da postupi na način koji smatra da je najcelishodniji, najpogodniji za konkretan slučaj.
U ovakvim slučajevima može se desiti da uprava povredi interes ili neko pravo građanina, a da nije postupala nezakonito već necelishodno. Ovakva diskreciona ovlašćenja uprave potrebno je što je više moguće umanjiti i izbeći i time sprečiti mogućnosti zloupotrebe i korupcije koji se uvek i neizbežno pojavljuju kada su diskreciona ovlašćenja organa vlasti prisutna. Ombudsman predstavlja posebno sredstvo kojim se kontroliše sve moćnija izvršna vlast.
Ombudsman, nezavistan organ, obično ugledni i iskusni pravnik, posvećen svom zadatku, podržan svojom službom i pomoćnicima, podržan od strane javnog mnjenja, građanskih udruženja i nevladinog sektora, može učiniti veoma mnogo na zaštiti prava građana. Ombudsmanu predstavke i žalbe može uputiti svako, na različite i pristupačne načine, obično besplatno, a njegovi nalazi, preporuke ili izveštaji često imaju veliki odjek i uticaj u javnosti i mogu da promene stvari na bolje kada su u pitanju ljudska prava i odnos države prema građanima.
Ustavna kategorija
Prvi pravi ombudsman na svetu uveden je u Švedskoj, donošenjem Ustava ove zemlje 1809. godine. Reč ombudsman je poreklom iz starog švedskog jezika (umbuðsmann) i znači predstavnik.
Tek 1952. i 1953. godine uvedeni su ombudsmani i u još dve skandinavske zemlje, Danskoj i Norveškoj. Zatim je institucija ombudsmana počela svoj uspešan pohod širom sveta.Tokom druge polovine XX i početkom XXI veka instutucije slične ombudsmanu uvedene su u većini zemalja sveta.
Institucija ombudsmana uvedena je u Republici Srbiji tek početkom XXI veka. Prva mogućnost uvođenja ombudsmana, i to na lokalnom nivou, omogućena je donošenjem tzv. Omnibus zakona o Vojvodini i Zakona o lokalnoj samoupravi iz 2002. godine. Pokrajinski ombudsman izabran je u Skupštini Vojvodine 2003. godine. Mogućnost da izaberu lokalnog ombudsmana iskoristio je tada i manji broj gradova i opština u Srbiji.
Uvođenjem ombudsmana, odnosno zaštitnika građana, najpre na lokalnom i pokrajinskom, a zatim i na republičkom nivou, srpsko društvo je pokazalo da želi i da je spremno da dalje unapređuje i garantuje ostvarivanje ljudskih prava i manjinskih sloboda, da unapredi rad organa uprave i pruži dodatnu zaštitu od samovolje izvršne vlasti. Usvajanjem ustava iz 2006. godine, institucija ombudsmana je postala i ustavna kategorija.
Zakonom o lokalnoj samoupravi iz 2007. lokalni ombudsmani i dalje nisu obavezni i ostali su kao mogućnost koju pojedine opštine i gradovi mogu uvesti. Na nivou Autonomne pokrajine Vojvodine ovaj organ nosi naziv „pokrajinski ombudsman”. U gradu Beogradu i gradskim opštinama Voždovac i Vračar „građanski branilac”. Takav naziv nosi i u Bačkoj Topoli, Zrenjaninu, Somboru i Kragujevcu, dok u Novom Sadu radi pod nazivom „zaštitnik građana”.
Kasnijim izmenama zakona ozvaničen je i naziv ombudsman koji je u međuvremenu postao opšteprihvaćen i najčešće upotrebljavan u javnosti. U nedavno (20. juna 2018. godine) donetim izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi definisano je i (uvođenjem nove tačke 6a u članu 32) da je Skupština opštine ta koja bira i razrešava lokalnog ombudsmana.
Snaga argumenata i autoriteta
Stavovi i preporuke ombudsmana nisu pravno obavezujući i postupak pred zaštitnikom građana nije pravni lek. U nesudskom, relativno brzom postupku oslobođenom preteranih formalnosti, zaštitnik građana ispituje da li je neki organ uprave ili organizacija koja vrši javna ovlašćenja zakonito i pravilno rešavala o nekom pravu ili interesu građana i ako nije zahteva da se greška ispravi i predlaže način za to.
Značaj ove institucije je veliki zato što zaštitnik građana – ombudsman kontroliše mnogo više od formalnog poštovanja zakona. On ispituje i etičnost, savesnost, nepristrasnost, stručnost, svrsishodnost, delotvornost, poštovanje dostojanstva stranke i ostale osobine koje treba da karakterišu upravu, a koje građani s punim pravom očekuju od onih koje kao poreski obveznici plaćaju. Posao ombudsmana nije da prinudi, već da snagom argumenata i autoriteta uveri u neophodnost otklanjanja propusta i promene načina rada.
Pokazalo se neophodnim da se stalno moraju razvijati i jačati nova i bolja sredstva i načini da se prava građana uspešno i efikasno zaštite. Dva veka stara institucija ombudsmana pokazala se u praksi, prvo u Severnoj Evropi gde je i nastala, a zatim i u čitavom svetu kao dobar, efikasan i kod građana i u javnosti prihvaćen način dodatne kontrole i unapređenja rada uprave i poštovanja ljudskih prava. Bilo bi veoma dobro i po građane povoljno da što više lokalnih samouprava iskoristi pravo i mogućnost koju im Zakon daje i da uvedu instituciju lokalnog ombudsmana i u svojoj sredini.
Redakcija Našeg mesta
