KAKO JE NASTAO ŠERIF

Upravnik okruga dakle; shire-rive, vremenom je spajanjem, pretočen u šerif – naziv koji je i danas u upotrebi.

U modernoj kriminološkoj literaturi, koja se bavi problemima sprečavanja kriminala, naširoko je u upotrebi kovanica prevencija kriminala i bezbednost lokalne zajednice. Ta lokalna zajednica, to „naše mesto“, kao poligon na kome se kroz istoriju prelamaju i osnovni tokovi razvoja organizacije društva – od trgovine i zanatstva do obrazovanja i zakonodavstva, oduvek je bila valjan pokazatelj i dobrih i loših strana zvaničnih politika, od kojih nas interesuje ona koja se odnosi na bezbednost.

Interesantno je posmatrati kako su se forme i načini zaštite pojedinaca, imovine i zajedničkih dobara neke zajednice razvijali kroz istoriju. Uzmimo za primer Englesku, po mnogo čemu posebnu, kada je bezbednost u pitanju.

Alfredov uticaj

Engleska, odakle je potekla i osnova današnjih američkih zakona, bila je zemlja nestabilnosti i zbrke od 500 n. e. do kasnih -800ih. Neuspeh rimskog osvajanja Engleske prouzrokovao je nekoliko stotina godina previranja, besciljnosti i opšteg nedostatka smera i snažnog vođstva u Engleskoj.

Tek za vreme Kralja Alfreda (849 – 899), primećujemo početke razvoja zakona u Engleskoj koji će se nastaviti i konačno izmeniti i uticati na celokupni korpus zakonskih koncepata u svetu u to vreme. Alfredov uticaj je dvostruko značajan: (1) ustanovio je koncept Kraljevog mira (tj. široko raspro­stranjeno neograničeno privatno ratovanje između različitih engleskih dinastija nije bilo u skladu s oču­vanjem mira u celokupnoj Engleskoj i neće više biti tolerisano) i (2) ustanovio je novi kodeks zakona koji je postavio standardizovane oblike kažnjavanja uključujući određene kazne za pojedine prekršaje.

Anglo-saksonski period je vrlo bogat primerima uspostavljanja raz­nih pravila, postupaka i ponašanja u bavljenju zaštitom građanstva koji su prepoznatljivi kao preteče današnjih metoda. Na primer: spre­čavanje zločina i primena zakona je bila obaveza zajednice, stoga, kad god bi se prekršaj dogodio, dizala se hajka i od svake osobe se očekivalo da pomogne u privođenju krivca. Izraz hajka se čuje i danas i koncepti građanskog hapšenja i društvene potere, koji su prvi put primećeni u ovom periodu, su veoma živi i još uvek u upotrebi danas.

Zastupnik kralja

Takođe, tokom ovog perioda engleska kraljevstva su počela da se cepaju na veće i manje administrativno teritorijalne jedinice, radi efikasnijeg upravljanja i uspostavljanja kontrole. Jedna od većih geografskih pod-oblasti se zvala grofovija i njom je upravljala imenovana osoba s titulom grofa. Manjim pod-oblastima, stotinama, upravljale su osobe znane kao glavari okruga. Svaki takav okrug nazivao se šajr (shire).

Kralj je uskoro imenovao jednu osobu da preuzme osnovnu kontrolu nad glavarom okruga; ta osoba je imala naziv riv (rive). Upravnik okruga dakle; shire-rive, vremenom je spajanjem, pretočen u šerif – naziv koji je i danas u upotrebi. Šerif okruga bio je odgovoran za skupljanje poreza, primenu zakona i služio je kao jedan od zastupnika Kralja. Takođe tokom ovog perioda, vidimo prve primitivne oblike sudstva. Zemljoposednici i kraljevski zvaničnici su se sretali s vremena na vreme kako bi obavili poslove vezane za grofoviju ili stotinu, u koje je spadalo rešavanje zakonskih tužbi i krivičnih žalbi. Zasedajući o ovim slučajevima, zvaničnici su postali poznati kao sudovi i svaki je imao sopstvenu nadležnost u zavisnosti od sastava i prebivališta svojih članova.

Suđenja i kazne

Za osobe optužene za neko krivično delo, krivica ili nevinost su bile određivane ili kušnjom ili zakletvom, od kojih nijedna nije nimalo polagala na činjenice, već se pre oslanjala na neku spoljašnju i posledičnu manifestaciju božanskog pokazatelja krivice.

Kušnja je imala mnogo oblika. Od optuženog se moglo, na primer, zahtevati da nosi užareno ugljevlje do neke udaljenosti. Ako bi mu šake zacelile od opekotina u okviru određenog vremena, to je bio znak od Boga da je nevin; u suprotnom, ako mu šake ne bi zacelile, bio je kriv.

Suđenje zakletvom se u osnovi sastojalo od dovođenja potrebnog broja Kompurgatora da svedoče o istinitosti ili nevinosti optu­ženika. Kako se i moglo očekivati, što je viši bio rang ili položaj Kompurgatora to je veći uticaj imala njihova zakletva. Kompurgatori su u osnovi bili svedoci o ličnosti; nije bilo potrebno da išta znaju o konkretnim događajima.

Dok se smrtna kazna sprovodila povremeno, žigosanje, sakaćenje i novčane kazne su bile uobičajeniji oblici kažnjavanja. Novčane kazne su bile gradirane: niske za sitne prekršaje i/ili osobe nižeg po­ložaja i višeg iznosa za ozbiljnije prekršaje ili osobe višeg položaja ili staleža.

Anglo-saksonski period se može, imajući u vidu zakon i pravdu, oka­rakterisati kao jedan period kada je preovlađivao zakon lične osvete, i gde je Mojsijev biblijski zakon, koji je neki zločin smatrao prven­stveno prekršajem protiv indivi­due pre nego protiv društva kao celine – bio u potpunosti prihvaćen. Tako, osoba koja je pretrpela neprav­du od strane druge, mogla je da traži sopstveno zadovoljenje; ako bi neka osoba bila ubijena ili onesposoblje­na, postajalo je dužnost (i pravo) njenog klana ili sela da zahteva zadovoljenje na isti način od prestupnika.

Piše: Dušan Davidović