Kad se pogledaju današnje mere koje se preporučuju – samoizolacija, izbegavanje ljubljenja kod pozdravljanja, fizička distanca, pranje ruku, nošenje maske – vidi se velika sličnost sa merama koje su ljudi sami preduzimali u prošlosti. Objašnjenja su drugačija, imena bolesti i njihovih prenosioca takođe, ali sve drugo je veoma slično.
Pojavila se korona. Neki kažu da je i otišla dalje. Da li će se povratiti ista ili će stići malo drugačije obučena ne zna se. Uostalom mi nigde ne žurimo. Koroni je, a i onima koji od nje lagodno žive i lepo zarađuju, medijska svetlost neophodna te ćemo odmah saznati kad će nam se ponovo pridružiti. Ništa novo pod kapom nebeskom! U znamenitom delu Istorija prirode, koje napisa Gaj Plinije Sekund, poznat i kao Plinije Stariji, pre jedno 2000 godina, mogu se mnoge zanimljive stvari pročitati. O koroni, istina nema ni pomena, ali zato o zaraznim bolestima ima puno zabeleški. U doba Plinija Sekunda ili Starijega, kako ko voli, nije postojala SZO (Svetska Zarazna Organizacija) te se nije mogla proglasiti opšta zaraza tj. pandemija kako se danas piše i izgovara.
Zaraze u antičko doba
Na strani 169. Istorije doslovce piše: „Opadanje inteligencije je, na neki način, bolest. Jer, Priroda je nametnula izvesne uslove čak i za bolesti. Malarija ni ne počinje usred zime ili u zimskim mesecima, a neki ljudi postaju otporni na nju posle šezdesete godine, dok je drugi, naročito žene najverovatnije neće podleći posle puberteta. Stari ljudi najmanje su podložni bolesti. Uočeno je da kuga uvek putuje iz južnih krajeva na zapad i gotovo nikad u suprotnom smeru: pošasti se nikad ne javljaju zimi, niti traju duže od tri meseca“.
U Istoriji se piše i o novim bolestima i traženju lekova za iste. Danas kad naiđe pošast, odmah krene priča o vakcinama.
Druga sličnost sa današnjim vremenom je „da naši očevi i dedovi nisu doživljavali ovakvu pošast, a da su nove bolesti bile nepoznate u Italiji i Evropi u ranijim vremenima. Smatra se da su nove bolesti potekle iz Egipta, odakle su odmah stigli lekari, koji su se specijalizovali samo za ovu oblast i nijednu drugu. Bilo je uobičajeno da nove bolesti u početku imaju epidemijske razmere. Ali sigurno ništa ne može biti neobičnije nego da neke bolesti buknu iznenada u nekom naročitom delu sveta i napadaju određene udove ili određene starosne grupe, ili čak ljude na posebnom položaju. To je kao da pošasti biraju svoje žrtve: jedna napada decu, druga odrasle, u jednom slučaju naročito je podložno plemstvo, a u drugom najniži sloj stanovništva.“
Uz opis bolesti predlažu se i mere zaštite. Jedna od mera je zabrana brzog kontakta sa ljubljenjem. Sličnost sa današnjim načinom pozdravljanja je očita, te se ne mora posebno objašnjavati. Takođe, kao što se danas traga za tzv. nultim pacijentom, odnosno osobom koja je prva donela virus u neku sredinu, tako se i u doba Plinija Starijeg zna, da se bolest u Italiji proširila u sredini vladavine Tiberija Klaudija, kada je jedan rimski vitez iz Perusije, kvestorov sekretar, doneo bolest iz Male Azije, gde je služio (str. 339- 340).
Na mnogim mestima se pominju i troškovi lečenja koji se mere stotinama hiljada sestercija i raznim finansijskim mahinacijama kad su pare u pitanju.
Danas, kad vidim vest objavljenu na svim medijima da je kompanija Hoeapmuc osuđena na novčanu kaznu zbog podmićivanja klinika, lekara i drugog zdravstvenog osoblja u Grčkoj i Vijetnamu, nimalo se ne čudim. Kompanija čuva rimsku tradiciju. Kad odgovara njenim interesima.
Knjiga Istorija prirode objavljena je 2015. godine. Izdavač je „Dosije studio“ iz Beograda. Na unutrašnjoj strani piše da je objavljivanje ove knjige delom sredstava pomoglo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije. Čestitam izdavaču i Ministarstvu.
Čuma i molitve
Što se tiče običajnog života Srba i narodnih običaja za odbranu od raznih pošasti, postoji velika literatura, koju su napisali lekari koji su se bavili srpskom tradicionalnom medicinom, kao i etnografi koji su istraživali narodne običaje.
Zarazne bolesti koje bi se iznenada pojavile, a kuga se najčešće javljala, narod je nazivao jednom rečju: ČUMA.
Opšte uverenje je da je čuma živo biće i da liči na ženu. U mnogim krajevima, kad bi se ova strašna bolest pojavila, Srbi su se protiv nje borili kako su znali i umeli. Čistila se kuća, od podruma do tavana, sav veš, posteljina, odeća se prala, svi su se umivali i kupali, jer se verovalo da će ona kuća gde čuma naiđe na nečistoću stradati.
Za vreme dok čuma napada, porodice su se zatvarale u vajate, kolibe, kuće. Nije se išlo u posete, a kad je nekom trebala pomoć, onda mu se hrana i voda ostavljala pred kapijom.
U jednom zapisu iz 1764. godine, kazuje se da je kuga (Pestis) morila po svetu, od nje se bežalo u planine, ali je ona toliko ubijala ljude „da nema ko kopat mrtve“.
Kad se pogledaju današnje mere koje se preporučuju – samoizolacija, izbegavanje ljubljenja kod pozdravljanja, fizička distanca, pranje ruku, nošenje maske – vidi se velika sličnost sa merama koje su ljudi sami preduzimali u prošlosti. Objašnjenja su drugačija, imena bolesti i njihovih prenosioca takođe, ali sve drugo je veoma slično, da ne kažem isto. U prošlosti nije bilo savremene farmacije, ali su samostalno pravljeni biljni čajevi koji su jačali imunitet kako bi se danas reklo. Kuće u kojima se živelo su kađene tamjanom, a kađenje je stari srpski izraz za dezinfekciju. Svaka kuća je u prošlosti imala kadionicu, tamjan, kandilo i ikonu. Uz kađenje se izgovarala molitva. Obavezno Oče naš, ali i narodne molitve (danas ih zovu bajalice) kojim se čuma terala iz kuće ili sprečavala da u nju uđe.
Tako je govorio vladika Nikolaj
Srpska narodna medicina poznata je i po posedovanju svojevrsnih knjiga koje se zovu Lekaruše ili Ljekaruše, u kojima su zapisani načini lečenja mnogih bolesti. Zato je važno znati
prošlost, čuvati narodno pamćenje i redovno ga obnavljati. Narodnu pamet staviti u školske programe, jer tako se najlakše čuva. Dok se to ne desi pričajte svojoj deci ono što su vama dede i babe pričale. Ako ste zaboravili uzmite stare knjige, pročitajte i onda drugima pričajte i znanje prenosite. Nekom će to život spasiti. Budite uvereni.
Na kraju evo misli Svetog Nikolaja Velimirovića, napisane odavno.
„Raditi, Bogu se moleći, govori naš narod, i pomagati nemoćnog. Ovo treće označava milosrđe. Dakle troje: rad, molitva i milost. Zapad je ostao pri dvojstvu: laborare et orare. No i rad i molitva mogu biti sebični. Zato je istok dodao milost i zamenio dvojstvo Svetom Trojicom. Jedino milost isključuje sebičnost iz rada pa i na molitvi. Rad i molitvu narod smatra kao hleb i so a milosrđe kao radost; na obična uveseljavanja on gleda kao na prolazni začin života. ‘Hleba i zabave’ – to je geslo nekih naroda u bolesnom stanju. Geslo pak zdravih jeste: rad, molitva i milost. Narodna odbrana mora braniti ovo geslo narodno kao osnov fizičkog i duhovnog zdravlja“.
Kad je stigla korona videli smo koliko je Sveti vladika Nikolaj u pravu. Evrounijatska zajednica zaboravila je potpuno na milosrđe, ako ga je ikad i imala. Odbijanje ne samo nama, Srbiji, da pruži bilo kakvu pomoć, već samim državama članicama te organizacije, a time ljudima, ženama, deci, starima, bolesnim, nezaposlenim i bespomoćnim koji u njima žive, pokazala je apsolutnu sebičnost. Pomoć je, kako je to i zapisao vladika Nikolaj, došla sa Istoka. Po ko zna koji put je Istok pokazao LjUBAV za razliku od rimokatoličkog Zapada koji zna samo za PROFIT.
Piše Dragomir Antonić, etnolog
