Budžet, kakvog ga mi danas znamo, evoluirao je iz kese. Kožne kese. One okačene o pojas i radi sigurnosti gurnute ispred prednjeg dela pantalona. A na vrhu kožni kanap, da se čvrsto zatvori. Viđali smo je na Robinu Hudu, đenovskim putnicima i dubrovačkim trgovcima.
Filolozi su se spuštali do XIV veka, do starofrancuske reči bougette, koja je označavala tu kesu a preko koje je domaćin i svoj čovek pratio najvažnije prihode i troškove. Sve je prolazilo kroz nju. I čovek je držao svoju pažnju na njoj. Kao i država.
Naravno, i pre nego što su galski varvari simbolički ustoličili kožnu kesu kao državnu kasu, postojale su države i kase. Stari Grci su novce polisa držali na mestu koje se vidi iz cele Atine. Na Akropolju, na tavanu Partenona gde je, priča se, moglo da stane 260 tona srebra i zlata. Bio je to tavan od 19 puta 50 metara, a visok do tri metra.
Moć i novac idu istom stazom
Kad je Aleksandar Veliki u prvoj polovini četvrtog veka pre Hrista krenuo iz Pele u osvajanje sveta, kasa mu je bila, pa, skoro prazna. Ali on nije imao problema s budžetom. Vodio je najproduktivniju industriju – vojnu falangu od konjanika, pešadije sa kopljima i štitovima, od strelaca kao i sprava za opsedanje gradova i utvrđenja, plus veliki brodovi na vesla i jata brodica. Kako su padali gradovi i države tako su stizali tovari zlata i srebra a i hiljade grla krupne stoke i tone žitarica. Budžet živ i zdrav.
Taj „državni posao“ je bio najbolje plaćen, ali je održavanje visoke produktivnosti podrazumevalo da se stalno biva „na terenu“ i glava drži u torbi. Iako je Aleksandar bio Aristotelov đak, znao je da su od filozofije za punjenje budžeta važniji hrabrost i uvežbanost.
Rimljani su od Grka mnogo toga naučili, a i to da će zlata biti ako se vojuje i od pokorenih naplaćuju razrezi. I od Oktavijana i Julija Cezara do Dioklecijana budžeti su bili uglavnom prepuni. Carstvo je toliko raslo da se na kraju podelilo na Zapadno i Istočno. Kad je u petom veku zbačen poslednji rimski car svi su ga zvali Romul Avgustul, iako je imao slavno ime Romul Avgust. Uzurpator velikog prestola varvarin Odoakar je poslao glasnika kod vizantijskog cara Zenona da bude potvrđen kao novi vladar koji može da kuje novac sa svojim likom. Car Zenon je Odoakara priznao samo za namesnika pod formalnom vladavinom legitimnog cara Julija Nepota. I „novci sa likom Julija Nepota su kovani u Italiji sve do 480. godine“. Ali prividi ne traju.
To je istorija. Moć i novac uvek idu istom stazom. Slučajni prolaznici tu ne opstaju.
Slično su budžetirali i Atila Bič Božji i Džingis Kan i njihovi potomci. Tu pljačkašku komponentu budžeta logično su sledili i Ričard Lavlje Srce i Fridrih Barbarosa, pa su tako Latini kad god su od XI do XIII veka kretali da oslobode Hristov grob svraćali u Konstantinopolj da od braće istočnih hrišćana otmu srebra, zlata i dragocenosti. To je među Vizantincima ostavilo takav trag da nisu morali da se dvoume da l’ će im biti bolje ako ih osvoje Otomani s Istoka ili „hrišćanska braća“ sa Zapada.
Veliki budžeti ostavljaju velike spomenike – od piramida i parteona, do tadž-mahala i svevremenskih hramova. Aja Sofija, čudesni hram podignut iz budžeta Konstantinovih carskih potomaka, i danas je jedno od građevinskih čuda sveta. Čudesna kupola, vizantijsko arhitektonsko umeće, „hrama Svete Mudrosti Božje“ neprevaziđen je uzor i na Zapadu. Opljačkane umetnine i dovedeni majstori sa Istoka bili su i osnovni budžet na kome je podignuta renesansa. A iz toga je izrastao Zapad kakav danas znamo.
Svetski ratovi
Američki sociolog Torsten Veblen je zapadnu civilizaciju označio kao „pljačkašku“. U novom veku budžeti tih država su se punili do vrha iz kolonijalnog carstva. Izvozili su im „pravnu državu“, demokratske vrednosti a dovozili kući bogatstva.
Mi, sa evropske strane globusa, zato nismo učeni da je oduvek i sve do XVIII veka Kina bila najveća privreda, a da jesmo ne bi se sad čudili što ona to opet postaje. A i pravilno bi tumačili Opijumske ratove iz XIX veka.
Kad su Kinezi 1839. odbili da dopuste da kapitalisti i vojska Britanskog kraljevsta diluju opijum koji su dovlačili iz Indije, usledila je odbrana poslovnog interesa. Prvi opijumski rat. Kinezi su imali zastarelo naoružanje pa im nije ostalo ništa do da 1842. pristanu da se uvede slobodno drogiranje stanovništva. Na Zapadu je uvek akcenat na slobodi. Ipak, neskloni tom samorazaranju nacije, Kinezi su i dalje odbijali da budu prilježni pa su 1856. Britancima pomogli i Francuzi da se Kina privede redu. Demokratija se okupala u krvi. Ali budžeti ne smeju da trpe.
Evropske nacije su se trkale ko će više zemalja i bogatijih naroda „civilizovati“. Cena tog plemenitog cilja je bila da oni budu vlasnici svega od čega su ti narodi živeli i da ih uče „boljem životu“. Posle su bestseleri postajali romani u kojima je neka sentimentalna duša belog čoveka patila nad zlom sudbinom izgladnele crne dece. Onda je i to bio dokaz da se nesrećnicima mora nastaviti pomagati.
Ali svakom cinizmu je suđeno da se sudari s realnošću, pa je početkom XX veka trka za usrećavanje domorodaca ušla u fazu kad se svima činilo da bi trebalo da imaju više. Neobuzdana kompeticija oko ostvarivanja evropskog „prirodnog“ prava na pljačku uvela je kolonijalne igrače u prvi svetski rat. Više od 70 miliona ljudi je četiri godine bilo pod oružjem. Ubijeno je 15 miliona ljudi – ginuli su i pljačkani i pljačkaši; bilo je 20 miliona ranjenika od kojih je nastala milionska posleratna vojska invalida.
Govorilo se da je to Veliki rat, dok nije viđen Drugi svetski. Kad su Nemci, Italijani i Japanci nezadovoljni pljačkaškim nadoknadama krenuli da još jednom isprave nepravdu u „pravu na pljačku“. Saveznici (čitaj Britanci i Ameriknaci) su se ujedinili sa SSSR-om (koji su i Makinder i Hitler videli kao Hartlend koji se mora osvojiti ako se hoće vladati svetom). Računalo se da je to privremen savez i navijalo da Nemci i Sovjeti toliko međusobno iskrvare da Hartlend padne ko zrela kruška. Međutim kad je pokopano je 75 miliona ljudi, mračni brka Staljin je učinio da Hartlend ostane nedostupan.
Naše doba
Ali, pošto je i kolonijalno carstvo bilo sve ugroženije, valjalo je smisliti drugačiji način rastavljanja divljaka od sirovina i dobara. Nastupalo je vreme „meke sile“. Još se pucalo 1944. kad su u američkoj saveznoj državi Nju Hempšir u Breton-Vudsu predstavnici 44 države pristali da se uspostavi kontrola nad međunarodnim monetarnim i finansijskim kretanjima. Najlepšim rečima i najneobuzdanijim obećanjima okićeni su tada stvoreni instrumenti Međunarodni monetarni fond i Međunarodna banka za obnovu i razvoj (Svetska banka) pomoću kojih se posao pljačke obavljao u rukavicama.
Veština je bivala da se prvo malo dadne, da bi se žrtva uvukla u paukovu mrežu, a onda se isisavalo sve. I danas se lovi na isto bućkalo. Pruži vam se prst da bi vi ostali bez ruke, obećavaju „svet ravnopravnih“ da bi vas uvodili u svet razlika kakve nikad nisu viđene u istoriji čovečanstva. I uvek su krivi slabiji.
U ovom vremenu ministri rata postaju ministri odbrane, američki dolar iz koga je povučena zlatna podloga postaje svetska valuta o čijem štampanju odlučuju četiri porodice koje su vlasnici centralne banke američke države koja se zove Federalne rezreve. A budžet države se definiše neutralno kao „oranizacioni plan izražen monetarnim terminima“ i svaka država ga, reklo bi se, donosi suvereno. Taj plan se definiše obično za godinu dana i uključuje planirane rashode i prihode, koštanja i troškove, tokove novca.
Države su tu slobodne da se odluče da se pridržavaju ponuđeniih pravila, kao što je, recimo, Vašingtonski konsenzus – u kome je američka finansijska i državna elita postigla konsenzus sama sa sobom a da uređuje ekonomske odnose u čitavom svetu. To je dar „koji se ne može odbiti“ (asocijacija na mafijaški princip iz filma „Kum“), jer ne samo da bi vas proglasili za domorodca nedostojnog „zapadne civilizacije“ nego vas i pokazno bombarduju.
Ako sada pogledate dobrog Donalda Trampa i njegovu falangu nebeskih konjanika, digitalizovanih prašinara, raskošnih razarača i podmuklih dronova razumećete cilj. „Slobodna“ je ekonomija, tržište je „slobodno“, monopoli zakonski regulisani, javljaju slobodni mediji. Slobodno je širiti slobodu koja puni naš budžet.
Evo lepog primera. Reč je o najnovijoj tehnologiji 5G u kojoj su vođstvo preuzeli Kinezi. I kažu najveći ljubitelji „slobodnog kretanja ljudi, ideja i kapitala“ da će „kad pustimo Kineze sa njihovim najnovijim tehnologijama na Zapad – oni sve prisluškivati, sve videti i sve pratiti“. Ali, iznenada se oslobodio nemački ministar ekonomije, pa kaže: „Mi nismo organizovali bojkot američkih tehnologija kada se otkrilo da su SAD prisluškivale čak i telefon Angele Merkel“. Kakvo prosvetljenje!
Vidi ti Petera Altmajera, začudio se američki ambasador u Berlinu nama znani Ričard Grenel, jer „upoređivati Sjedinjene Države i Kinu – to je vređanje hiljada američkih vojnika koji štite bezbednost Nemačke, a i miliona Amerikanaca koji su privrženi moćnoj zapadnoj alijansi“. Nemci su morali da nauče da je okupacija „zaštita bezbednosti Nemačke“. I zbog toga: „Ne postoji moralni ekvivalent između Kine i SAD“. Prosto.
Da se Zapad držao morala ko pijan plota, pa Kina ne bi ni imala ovu rupu od dva veka kad nije bila najveća ekonomija na svetu. Da su se zapadni „privrednici“ držali morala, ovde pominjani Opijumski ratovi se ne bi ni desili. Vašington svoj put zna. I ići će njime dok god bude mogao.
„Vojna dominacija SAD ima za njih smisla samo ako im obezbeđuje i ekonomsku dominaciju, pre svega nad njihovim saveznicima koji ne smeju da kupuju od Rusije ni gas ni S-400.“ I ako se Kinezi mogu držati kao kuvari u potpalublju. Ali to više „neće da može“.
I zato, teško budžetu koji nije unuče vojne sile. I na šta li će da liči? To je naše doba.
Slobodan Reljić
