Zemlja je okrugla. Ko može da tvrdi drugačije?
Nauka je dokazala da nas vakcine štite od zaraznih, smrtonosnih bolesti. Klimatske promene jesu posledica gasova staklene bašte u atmosferi. To su naučne činjenice.
Neistinite ili neproverene priče, izmišljeni događaji, oduvek su lako pronalazili publiku. Širili su se brzo, naročito u vreme kriza, ratova i epidemija. Glasina je bilo i dok su samo štampa, radio i televizija prenosili informacije. Ipak, u manjoj meri nego danas.
Internet je promenio sve. Sada svako može pronaći publiku za svoju „istinu“ kao bloger, vloger, učesnik dašavanja na društvenim medijima. Izvore vesti i informacija često nije moguće saznati ni proveriti. Publici preostaje samo da se pouzda u zdrav razum, prethodno znanje i ličnu procenu.
Kako do naučne istine
Moto jedne od najstarijih naučnih institucija na svetu, Britanskog kraljevskog društva, glasi Nullius in verba ili nikome ne treba verovati na reč. Kako to izgleda u praksi?
Svaka nova pretpostavka (teza) proverava se eksperimentom čiji se rezultati objavljuju u naučnim časopisima. Istraživanje mora biti ponovljivo, i teza se može smatrati naučnom činjeniciom samo ako drugi naučnici mogu da ponove ili provere istraživanje i dobiju iste rezultate.
Ako teza nije potvrđena na ovaj način, bez obzira koliko privlačno i logično delovala, i ma koliko autor bio ugledan i poznat, ne može se smatrati naučnom činjenicom.
Ovako uspostavljeni naučni principi trebalo je da eliminišu lažna verovanja, pogrešne tvrdnje i nenaučne teze.
Ko kaže da zemlja nije okrugla?
Ipak, na današnjem širokom tržištu informacija, što je doprinos interneta, prisutne su i snažne kampanje poricanja dokazanih, naučnih činjenica.
Poriče se, naprimer, da je zemlja okrugla. Da su klimatske promene posledica prekomerne emisije gasova staklene bašte. Da su vakcine efikasne u suzbijanju zaraznih bolesti.
Kampanje poricanja organizuju i finansiraju mnogi– multinacionalne kompanije, bogati privrednici koji od toga imaju neku finansijsku korist. Zatim, različite političke i ideološke grupe. Tu su i pojedinci željni samopromocije, od anonimnih blogera do ostrašćenih učesnika u debatama na društvenim medijima.
Koristeći činjenicu da uvek postoji određena, iako veoma mala, mogućnost da svako pa i naučnik pogreši, oni relativizuju stvarnost tvrdeći da ona „nije dokazana” niti sasvim sigurna. Time iz političkih, ekonomskih ili ideoloških pobuda preuveličavaju stvarni stepen nesigurnosti u naučnoj zajednici.
Ovo su razlozi zbog kojih je potrebno veoma pažljivo pristupiti obaveštavanju javnosti i obrazovanju mladih. Naučni sadržaji predstavljeni u časopisima, radio i TV programima, kao i akcije i informativne kampanje, neophodni su kao sredstvo u borbi protiv prisutnih teorija zavere, sujeverja, lažnih vesti i kvazinaučnih teorija.
