„Zelene“ javne nabavke predstavljaju proces u kojem naručioci kupuju dobra, usluge i radove sa manjim negativnim uticajem na životnu sredinu.
Za časopis Naša Mesta piše Marko Špiler
Sada naručioci mogu da nabavljaju dobra, usluge i radove koji ne zagađuju, odnosno koji minimalno utiču na životnu sredinu. To im omogućavaju Direktive EU o javnim nabavkama, i Zakon o javnim nabavkama („Sl. glasnik RS“, br. 91/2019).
Drugim rečima, jedan od kriterijuma za rangiranje ponuda, osim ekonomskog, može biti i odgovor na pitanje – da li dobra, usluge, radovi, koje naručujemo obezbeđuju adekvatno smanjenje potrošnje energije – energetsku efikasnost, kao i kakvi su ukupni troškovi životnog ciklusa predmeta javne nabavke.
Ovako koncipirane preporuke posledica su globalnog razvoja svesti o klimatskim promenama i potrebi očuvanja zdrave životne sredine kao i težnje ka maksimalizaciji upotrebe prirodnih resursa u proizvodnji i potrošnji energije.
Afirmacija zaštite životne sredine kroz javne nabavke
Prema definiciji Evropske komisije, „zelene“ nabavke predstavljaju proces u kojem naručioci kupuju takva dobra, usluge i radove koji imaju manji negativni uticaj na životnu sredinu u celokupnom životnom ciklusu u odnosu na dobra i usluge koje bismo inače kupili, a koja imaju iste funkcije.
U tom smislu definišemo nabavke kojima se afirmiše načelo zaštite životne sredine i obezbeđivanje energetske efikasnosti i u literaturi i u praksi ih nazivamo „zelenim“ nabavkama.
Iako je veliki deo odlučivanja u ovom segmentu prepušten tržištu, ipak, država je ta koja kroz regulativu, ali i kroz zadovoljenje svojih potreba može biti glavni pokretač inovacija.
Država treba da pruži podsticaje za razvoj i afirmaciju energetske efikasnosti i zaštite životne sredine, naročito u sektorima gde preduzeća pod njenim patronatom zauzimaju veliki deo tržišta, kao u velikim infrastrukturnim projektima, zdravstvu, javnom prevozu i sl.
