Ova bolest predstavlja peti vodeći uzrok smrtnosti, glavni uzrok slepila, a prognoze kažu da će u narednih deset godina broj obolelih biti udvostručen. Glavni okidač mu je stres, zatim genetika, nepravilna ishrana, gojaznost, fizička neaktivnost
Svaki deseti stanovnik Srbije boluje od dijabetesa, tačnije više od 710.000 naših sugrađana. S druge strane, još trećina obolelih ne zna da ima ovo oboljenje, jer u početku nema vidljivih simptoma. I tu se loše brojke ne završavaju jer je ova bolest sve češća kod dece i adolescenata. Dijabetes je, kako kažu stručnjaci, bolest koja polako uništava organizam. Predstavlja peti vodeći uzrok smrtnosti, glavni uzrok slepila, a prognoze kažu da će u narednih deset godina broj obolelih biti udvostručen. Glavni okidač mu je stres, zatim genetika, nepravilna ishrana, gojaznost, fizička neaktivnost…
Zbog velike učestalosti i brojnih komplikacija koje ga prate, dijabetes je najveći ekonomski teret svim nacionalnim zdravstvenim sistemima. Troškovi lečenja osoba sa dijabetesom su dva do tri puta veći u odnosu na osobe koje ga nemaju i iznose 12 odsto troškova u zdravstvu. Prema najnovijim procenama Međunarodne federacije za dijabetes, u svetu približno 415 miliona ljudi ima ovu bolest, što odgovara populaciji celog evropskog kontinenta.
Brojni izdaci
Predsednica Udruženja za borbu protiv dijabetesa grada Beograda „Plavi krug” Bojana Marković kaže da je to udruženje jedno od najaktivnijih u Evropi, ali da ih, uprkos tome, zdravstvene vlasti Srbije ne vide kao partnera. „Imamo veoma malu saranju sa nekim institucijama. Iz Ministarstva za rad nikada nisu odgovorili niti na jedan dopis koji smo im poslali, niti su nas pozvali na razgovor, a iz Ministarstva zdravlja nas se sete samo 14. novembra, na Svetski dan dijabetesa”, navodi ona.
Bojana Marković, predsednica Udruženja za borbu protiv dijabetesa grada Beograda „Plavi krug”
Ipak, nekih pomaka ima. „Uspeli smo da se izborimo da od 2017. godine sve osobe sa dijabetesom koje su na insulinskoj terapiji kao i deca koja imaju dijabetes tip 2 i Mody dijabetes od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje svakog meseca besplatno dobijaju tračica koliko im je potrebno”, rekla je Markovićeva za „Naše mesto”. Po pitanju trudnica, Fond im mesečno obezbeđuje po 150 tračica i 90 iglica za pen špriceve, što je, kako tvrdi, malo za mesec dana jer oboleli od dijabetesa najmanje pet puta dnevno moraju da proveravaju nivo šećera u krvi, odnosno pre svakog obroka. Ono što nam nedostaje, sami moramo da dokupimo, kaže Markovićeva i dodaje da u Evropi nema ograničenja po pitanju dobijanja potrošnog materijala već da pacijenti dobijaju koliko im je potrebno na mesečnom nivou.
Pomoć Fonda
Osobe sa dijabetesom u Srbiji, prema njenim rečima, imaju još mnogo drugih izdataka, npr. alfalipoinska kiselina koja je antioksidant i koja se nalazi na A listi preporuke Svetske zdravstvene organizacije. „Mi je sami kupujemo. Takođe, senzore, odnosno kontinuirane merače nivoa šećera u krvi, moramo da nabavljamo sami. To su aparatići koje nosimo na ruci i koji nam u svakom trenutku pokazuju koliki je nivo šećera pa na taj način tokom celog dana imamo uvid kako se kreće”, precizira Markovićeva u razgovoru povodom 14. novembra – Svetskog dana dijabetesa.
Ona ističe da pacijenti u Srbiji na spoljne insulinske pumpe, koje najpribližnije imitiraju rad pankreasa, čekaju godinama. „Ranije su pacijenti na insulinsku pumpu čekali dugo, sad je situacija malo bolja. Ja sam moju čekala šest godina. Po pravilima Fonda, na nju imaju pravo deca do 18 godina koja nemaju dobre šećere, od odraslih – trudnice, dijabetičari sa bubrežnom insuficijencijom kod kojih je hemoglobin A1C veći od 7,5 ili muškarci kod kojih je HbA1C veći od 8,5”, priča za naš list predsednica Udruženja, koja skoro 30 godina boluje od dijabetesa.
„Potrebno nam je da od Fonda dobijemo veći broj tračica, dovoljan broj iglica za pen šriceve, senzore i insulinske pumpe. Neke osobe sa dijabetesom na šest meseci moraju da Fondu dostavljaju zdravstvenu dokumantaciju da bi zadržali svoju pumpu, iako se zna da je dijabetes neizlečiva bolest. Neki, s druge strane, dobiju pumpu na pet ili deset godina”, navodi Markovićeva. Fond bi, kako dodaje, trebalo da obezbedi i „da možemo da dobijemo pumpu kad nam treba, a ne tek kada dođe do komplikacija”.
Stigmatizacija u društvu
Markovićeva upozorava i na još jedan problem sa kojim se susreću osobe sa dijabetesom – stigmatizacija u društvu. Najizraženija je prilikom zapošljavanja ili upisa dece u predškolsko ili u vrtić. „Poslodavci neće da tolerišu da idete stalno na bolovanja zbog sebe ili deteta, pa dobijete otkaz tako da opet padamo na teret države. Mnogi ne mogu da upišu dete u vrtić jer medicinske sestre u vrtiću nisu u obavezi da detetu daju insulin, tako da mnogi koji imaju decu sa dijabetesom sede ispred vrtića čekajući da detetu daju insulin. Pošto ne mogu da idu na posao daju otkaz”, kaže predsednica „Plavog kruga”. I tu nije kraj problema obolelih od dijabetesa. „Mnogi koji rade u firmama koje su u stečaju, a danas ih ima dosta, nažalost, kao i u firmama koje ne uplaćuju doprinose, nemaju overene zdravstvene knjižice i zbog toga su sprečeni da uzimaju svoju redovnu terapiju koja im je neophodna da bi mogli da žive, jer je dijabetes hronično oboljenje i terapija mora da se uzima svaki dan. Takođe, ti pacijenti ne mogu da idu na lekarske preglede i kontrole, koje moraju da se obavljaju obavezno na šest meseci, a nekad i češće”, upozorava Bojana Marković.
Piše: Biljana Živančević
