Svoje višedecinijsko profesionalno iskustvo iz oblasti agrarne ekonomije prenosio je generacijama studenata, a između ostalog, objavio je više od 300 naučnih i stručnih radova u zemlji i inostranstvu i dao značajan naučni doprinos multidisciplinarnom razvoju poljoprivrede, prehrambene industrije, zadrugarstva i sela. Rodonačelnik je dve nove naučno-nastavne discipline na matičnom Fakultetu: Savetodavstvo u poljoprivredi i ruralnom razvoju i Ekonomika seoskog turizma
Tamo gde je poljoprivreda dominantna delatnost, tamo je najmanja mogućnost lokalnih samouprava da doprinese razvoju poljoprivrede. U sredinama gde je poljoprivreda dominatna nema dodatnih izvora prihoda koji bi pomogli razvoju poljoprivrede. Recimo, opština Crna Trava, koja nema razvijenu industriju i druge neagrarne delatnosti, nema dodatnih izvora prihoda iz kojih može da finansira razvoj poljoprivrede. S druge strane, industrijski razvijene opštine mogu da izdvajaju značajna sredstva, kaže Miladin Ševarlić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu i narodni poslanik u Skupštini Srbije u razgovoru za Naše mesto.
Imajući u vidu da je „Naše mesto” časopis koji se bavi najviše lokalnom samoupravom, možete li kao ekspert za agroekonomska pitanja dati neke savete i uputstva rukovodstvima opština i gradova u Srbiji kako da u skladu sa svojim nadležnostima i mogućnostima pomognu poljoprivrednicima sa svoje teritorije?
Jedan aspekt je da je deo sredstava koji ostaje lokalnim samoupravama od zakupa državnog zemljišta 95 odsto na teritoriji Vojvodine. Od tih prihoda 30 odsto ide opštinama, 30 odsto pokrajini, a 40 odsto u budžet Republike Srbije. Ti prihodi na teritoriji Centralne Srbije su minorni, jer nema puno državnog poljoprivrednog zemljišta. Lokalne samouprave mogu da pomognu pravovremenim raspisivanjem konkursa za zakup državnog poljoprivrednog zemljišta na svojim teritorijama i to što pravičnijom raspodelom, mada je ona uređena zakonima i podzakonskim aktima. Prema propisima, prednost imaju određene grupe poljoprivrednika, pre svega oni koji imaju određen broj grla stoke i po osnovu toga pravo prvenstva zakupa.
Takođe, mogu da doprinesu sufinansiranju zimskih škola za poljoprivrednike. Bez obzira na Internet, TV emisije itd, živa ljudska reč sa savetodavcima, stručnjacima za određene oblasti poljoprivredne proizvodnje sa instituta i fakulteta su mnogo značajne. A značajne su i posete domaćinima koji su primeri dobre prakse. To mogu biti domaćini ili iz te opštine ili iz Srbije, ali i iz okruženja. Takve prakse ima kod nas, ali to organizuju uglavnom nevladine organizacije koje posete uklapaju sa posetama poljoprivrednim sajmovima.
Značajno je i da lokalne samouprave na sve dostupne načine informišu poljoprivrednike o rokovima i mogućnostima konkurisanja za određene podsticaje u poljoprivredi. Nije reč o klasičnim subvencijama po hektaru ili po grlu, već posebno o sredstvima iz IPARD-a za poljoprivrednike sa većim gazdinstvima koji ispunjavaju uslove za dobijanje sredstava iz EU fondova. Posebnu pažnju treba da posvete mladim poljoprivrednicima i udruživanju.
Bez obzira koliko je pojedinačni poljoprivrednik jak, on je „slamka u vihoru“ nacionalnog, a pogotovo međunarodnog tržišta. Kao takav ne može biti konkurentan i prisutan na tržištima van zemlje.
Samouprave, takođe, mogu da reše i jedan problem. Trenutno, vlasnici gazdinstava koji ne žive na teritoriji opštine na kojoj se nalazi posed nemaju pravo na podsticaje iz te opštine. Ni tamo gde žive, a gde nemaju gazdinstvo, lokalna samouprava ne daje podsticaje. Mi i dalje posmatramo poljoprivredu kao način života, a ne kao biznis.
Kako da naše opštine spreče ili bar uspore odumiranje sela?
Južna i Istočna Srbija već odavno, a sada već i Zapadna Srbija, pa i prigranična područja Vojvodine, se prazne. Mi imamo mali broj praznih sela, ali veliki broj sela sa nepovoljnom demografskom strukturom, a to su sela koja će u dogledno vreme biti prazna. Tu država i lokalne samouprave mogu da učine mnogo na uređenju zemljišne teritorije i uređenju infrastrukture. To se pre svega odnosi na uređenje seoskih puteva kako bi omogućili dostupnost poljoprivredne mehanizacije. Takođe, lokalne vlasti mogu da učestvuju u troškovima komasacije zemljišta. Treba da vode računa da se ne ponavljaju greške koje već imamo na terenu. Recimo, da vode računa da nekoliko hektara koji imaju sertifikat za organsku proizvodnju ne bude spojeno sa zemljištem za konvencionalnu proizvodnju i umesto da se da nekom ko se bavi organskom, daje se susednim vlasnicima iz raznih razloga, a često i nekorektnih. Tako poljoprivrednici sa sertificiranim parcelama gube mogućnost nastavka organske proizvodnje i moraju ponovo tri ili pet godina da čekaju proces konverzije iz konvencionalne u organsku poljoprivredu.
Vlada Srbije u poslednje vreme daje podsticaje i bespovratna sredstva za osnivanje zemljoradničkih i poljoprivrednih zadruga. Šta vi mislite o toj aktivnosti?
Akcija 500 zadruga u 500 sela je marketinški dobar slogan, iako neće baš 500 zadruga dobiti podršku. Ipak, ova akcija je doprinela da poljoprivrednici podstaknuti željom da dobiju sredstva osnivaju zadruge. Koliko će zadruga koje nisu dobile sredstva ostati i opstati veliko je pitanje, a veliki je znak pitanja i kako će se odnositi zadruge koje su dobile sredstva prema tim državnim sredstvima i potencijalnim novim članovima. Bojim se da zadruge koje su dobile sredstva neće poštovati osnovne zadružne principe, a to je sloboda pristupanja svih zainteresovanih pod jednakim uslovima. Često smatraju da je to imovina članova zadruge, a ne da je ta imovina zajednička, zadružna imovina.
Ono što zadrugari steknu u nabavci repromaterijala i plasmanu proizvoda to može biti predmet raspodele između njih, ali donacije ne mogu biti predmet raspodele.
Kakve su koristi od udruživanja?
Srbija je imala različite periode u razvoju zadrugarstva, ali imali smo i retroaktivne procese. Osnovni problem je što imamo zadruge gde dolazi samo do horizontalnog povezivanja poljoprivrednika. Nema i vertikalnog povezivanja da bi ono što ostvare u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji dobilo i dodatnu vrednost u preradi ili zajedničkom plasmanu. U toj situaciji poljoporivrednicima skoro da je svejedno po kojoj ceni prodaju proizvode zadruzi, jer zadrugari učestvuju u raspodeli dobiti zadruge. Bitno je i da što veći broj zadruga ima povezanost između sebe. Malo je zadruga koje posluju između sebe, a još manje je specijalizovanih zadruga koje pružaju usluge drugim zadrugama, dok je to u svetu mnogo prisutnije.
Kako bi trebalo da funkcionišu zadruge?
Imamo dve vrste primarnih zadruga, specijalizovane i opšte. Daleko je lakše urediti odnose između zadrugara u specijalizovanim zadrugama zato što su oni već opredeljeni za jednu proizvodnju, recimo voćarstvo, i svima su problemi slični. U opštoj zadruzi su raznorodni problemi i pitanje je da li će svi biti podjednako zadovoljni. Važno je da zadrugari prilikom udruživanja rangiraju probleme, recimo od 1 do 10, i oni koji su najčešće pomenuti postaju prioritet zadruge. Problem je, po mom uverenju, da imamo neadekvatan način formiranja zadružnih saveza. Oni, čini mi se, predstavljaju „zid plača“. Sakupljaju se predstavnici zadruga, iznesu svoje primedbe i odu, a da nema akcija iza toga.
Država treba da kreira agrarnu i ekonomsku politiku koja će davati određene podsticaje zadrugama. Ako je PDV na usluge mehanizacije 20 odsto, zašto preko zadruge ne bi bilo 10 odsto, pa da usluge mehanizovanih radova u poljoprivredi preko zadruge budu jeftinije nego pojedinačno. Mi ne vodimo računa o društvenoj efektivnosti nabavke poljoprivredne mehanizacije.
Da li je dolazak stranih multinacionalnih kompanija i njihova kupovina kombinata dobar način da se podstakne srpska poljoprivreda?
Kao prvo, mislim da uopšte nije trebalo dopustiti prodaju poljoprivrednog zemljišta pre nego što se završi restitucija. Nije trebalo dozvoliti promet poljoprivrednog zemljišta i dok se ne završi restitucija zadružnog zemljišta. Prema studiji koju sam uradio 2015. godine na bazi poslednja dva potpuna popisa poljoprivrede iz 1960. i 2012. godine, postoji razlika u površini zadružnog zemljišta od preko 400.000 hektara u Republici Srbiji. Hiljade hektara zadružnog zemljišta je uzurpirano stvaranjem društvenih poljoprivrednih preduzeća i kombinata.
Na primer, Slovenija je celokupno društveno i državno poljoprivredno i šumsko zemljište prevela u državni fond i dok nije regulisala pitanje restitucije nije prodavala i privatizovala zemljište. Oni su predvideli prodaju poljoprivrednog zemljišta stranim kompanijama posle 20 godina od ulaska u EU, a mi smo to omogućili pre nego što smo i potpisali pretpristupni sporazum sa EU.
Kako ocenjujete trenutni sistem subvencija u srpskoj poljoprivredi i da li biste tu nešto promenili kada biste bili u mogućnosti?
Osnovna razlika agrarne politike u Srbiji u odnosu na EU je nepredvidivost. Ako već hoćemo u EU, morali bismo da imamo mere prilagođene merama u EU i stabilnost tih mera barem u petogodišnjim ili sedmogodišnjim periodima. Ovde ne da se menja koncept agrarne politike između različitih vlada, već se i u mandatu jedne vlade menja iz godine u godinu.
Imali smo subvencije od 12.000 dinara po hektaru za posed do 100 hektara, pa su naredne godine subvencije smanjene do 20 hektara, znači smanjenje pet puta. Treće godine subvencije za biljnu proizvodnju od12.000 dinara po hektaru smanjene su na 4.000 dinara, za tri puta. Dakle, u roku od dve godine subvencije su smanjene 15 puta. I to je najviše pogodilo male i srednje poljoprivrednike.
Zalažete se za zabranu proizvodnje ali i prometa genetski modifikovanih organizama u našoj zemlji. Kako pomiriti potrebu da Srbija postane članica Svetske trgovinske organizacije a da se ne dopusti trgovanje GMO proizvodima?
Sve se može kad se hoće. Pravila Svetske trgovinske organizacije se odnose samo na promet, a ne i na proizvodnju. Sve informacije da se pravila STO odnose na proizvodnju su neistinite. Mi smo bili članica i suosnivač Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT) kao preteče Svetske trgovinske organizacije (STO), a od 1995. zbog sankcija Saveta bezbednosti UN smo isključeni. U komunikaciji sa STO sam dobio informaciju da dozvoljavanje prometa GMO nije jedini uslov za ulazak u STO, i da ne znaju koji su sve uslovi jer su od 2013. godine, kada su zaustavljeni pregovori, još neke zemlje primljene u STO, a prema pravilima ove organizacije svaka članica može da postavi svoje uslove zemlji kandidatu.
Pitanje GMO ima etički, zdravstveno-bezbednosni, strateški i ekonomski aspekt. I tu se ne radi samo o genetskoj modifikaciji već i hemiji koja je u funkciji proizvodnje GMO.
Ne postoji nijedna država u Evropi u kojoj su kao u Srbiji od 169 opština (bez KiM) u 136 opština od januara 2013. do decembra 2016. svi odbornici jednoglasno usvojili tekst deklaracije protiv uvoza, uzgoja, prerade i prometa GMO proizvoda. Preko 7.000 odbornika raznorodnih stranaka, političkih pokreta, grupa građana itd. je glasalo za tu deklaraciju. Nažalost, u republičkoj Skupštini je najviše glasalo 11 poslanika za takvu deklaraciju, iako njih 223 dolazi iz opština koje su izglasale deklaraciju.
Kako komentarišete najavu da se ponovo subvencioniše gorivo za poljoprivredu?
Dvojako: prvo kao predizbornu „šargarepu“ ili najmanju partijsku štetu na budućim izborima, a drugo po narodnoj „kasno Marko na Kosovo stiže“ – jer su mnoga mala gazdinstva već zakorovljena zbog smanjenja subvencija po hektaru i stalnog rasta cena repromaterijala (seme, hemija, gorivo), odnosno neekonomičnosti proizvodnje.
Piše: Miloš Obradović
